Најновије Цесидовоистраживање спроведено у сарадњи са Министарством за спорт и омладину показало је да више од 30 одсто младих људи у Србији жели да,уграби ли прилику, оде главом без обзира из своје земље. ,,Бели шенген” је у изгледу, али упркос ентузијазму политичара, који су у протеклим изборним кампањама обећавали бољу будућност посебно за младе, слабе шансе да у времену кризе нађу посао, криза институција, криза вредности, као и одсуство нове вредносне или идејне парадигме свакако могу бити чиниоци који значајно утичу на овакав став испитаника.

Занимљиво је, међутим, да је сличан број младихизразио жељу да се по завршетку школовања врати у своја места, потражи посао на тзв. домаћем терену, односно настави живот у локалнојзаједници. Иако оваква оријентација може бити објашњења чињеницом да је конкуренција мања у унутрашњости, да тамо постоје веће шансе за запошљавање или започињање самосталног бизниса, као и тиме да је цена стамбеног простора знатно нижа него у главном граду, поменути податак може се интерпретирати и као домаћи одговор на сличан феномен који је већ детектован у високо развијеним постиндустријским друштвима.

Чини се, наиме, да је економска криза, демистификовала велике урбане центре као пожељно место за живот, као само предворје раја, социјалних атракција и могућности описаних у холивудским серијама. Штавише, много пре него што је светска економска криза не само обнародована већ и постала стварност, управо у најразвијенијим земљама света, детектован је нови социјални тренд, који се може означити као талас ,,субурбане миграције”.

Захваљујући пре свега Интернету, новим стратегијама умрежавања и информисања, као и све популарнијим субкултурним пројектима који су социјалну и економску маргину инструментализовали као симболичке политике отпора према ономе што су центри моћи нудили као доминантан модел културе, млади и образовани људи престајуда жуде за животним стилом ,,јапијеваца”, берзанских мешетара или ,,шрафова” у великим компанијама.

Уместо живота омеђеног кредитима, перманентним страхом од губитничке квалификације, стресом, претњом губитка друштвеног статуса и мотом ,,супарничке сарадње”, млади људи су приметно почели да демонстрирају отпор идеји да свој живот ибудућност повере било којој мултинационалној корпорацији. Као алтернатива, појавио се модел живота у предграђима или у малим местима, у којима ,,јапи” култура делује превазиђено, дисфункционално и заправо смешно. ,,Сива одела”, лаптопови у кафићима, стратегија дистанциране комуникације, корпоративна забављања, мукотрпни хоби ,,социјалног алпинизма”, скупи томпуси и калкулисана пријатељства, што су још њихова старија браћа и сестре прихватили као обавезујући тренд ,,берзанске културе турбокапитализма”, повлачи се пред једним здравим, али помало ,,ретро” избором.

Живот у предграђу, скромна кућица, травњакпо којемтрчкарају деца и кућни љубимци, посао који се обавља преко Интернета, или у сопственој радњи, учествовање у ,,стварном свету” својих локалних заједница, опуштеније и спонтаније комуницирање са суграђанима, одустајање од владајућих фантазама успеха који налажу стандарде самачког живота и робовање модним императивима у изгледу и облачењу појављују се као природан одговор на обесмишљеност света огрезлог у светковинамапотрошње и филозофијизгртања.

Напоредо с јачањем еколошке парадигме и свести о здравом животу у здравој средини, појављује се потреба за непосреднијим социјалним контактима, незамисливим у универзуму корпоративног капитализма, у којем се упркос позивању на заводљивост ,,идеологије тима”, моћ система црпи не из концепта заједничког добра или идеје солидарности већ из свеприсутне стрепње да се не буде поједен од ,,већих риба”. Реновирање концепта комуне, који је започет најпре на Интернету, као феномен виртуелних заједница у којима се људи умрежавају сагласно хобијима, интересовањима, заједничким вредностима или погледима на свет, представљао је заправо неку врсту глобалне парадигме која је најавила повратак идеје блискости, спонтаности и некалкулисане комуникације.

Ако се сагласно овом феномену, може рећи да нарцистичко Ја полако уступа пред све снажнијом свешћу о вредности Ми, онда будућност, без обзира на кризу, или баш напротив, захваљујући њој, делује обећавајуће.

културолог