До скора смо веровали да су ретки ентузијасти, који су са страшћу истраживали „тајне пројекте” белосветских завереника, у својој „интелектуалној разбарушености” и бујној машти претеривали указујући нам на скривене структуре моћи које претендују да савремени свет организују сагласно својим (економским?) циљевима.

Сада, међутим, повремени јавни (самит Г20) и тајни (Билдерберг) сусрети на којима у маниру „брејнстрорминга” (што је иначе маркетиншки термин за „мозгање”), они који себе сматрају „светским моћницима” калкулишу будућношћу човечанства или појединих регија, постали су све учесталији. Недвосмислено показујући да су наша знања о социјалним кретањима, модерном појму политике или о функционализовању медија, очигледно или погрешна, или недостатна.

Да ствар буде занимљивија, најновији у серији сличних (тајних) „самита” глобално оријентисаних ка (не)решавању различитих аспеката кризе, догодио се недавно у Америци, омогућавајући међу осталима Бил Гејтсу, Џорџу Соросу и Опри Винфри да размотре проблем „пренасељености планете” као главну тему поменуте „агенде”. Како је вест о састанку ипак дошла у медије, учесници скупа су посежући за неком врстом алибија, објаснили да је сврха самита, заправо, да паметно и у хуманитарне сврхе инвестирају део својих огромних богатстава.

Јер у бризи због пренасељености планете, уз коју сасвим природно паше и питање о ресурсима, као и веома згодна нова „еколошка парадигма”, кријумчари се идеолошки конструкт у којем тема прочишћења света – од неподобних идеологија, преко виталних народа, до „инфериорних” нација, отвара се простор за несметано реновирање једне опуштене, мекане, готово лахорасте расистичке доктрине.

Чињеница да макар и под плаштом „хуманитарне помоћи” једна мала група богаташа разматра проблем „пренасељености планете” у најмању руку делује застрашујуће. Иако ова „тематска сесија” неодољиво подсећа на ону врсту језивог стратешког планирања у сфери демографије, које је својевремено, уздајући се у идеолошки конструкт вредновања нација сагласно идеји о „напретку”, историјским коренима, или култури, спроводио озлоглашени Хитлеров режим, она показује још једно своје лице.

Иако, наиме, спрега пројекта контроле раста становништва, са помагањем сиромашнима и гладнима, делује провидно и цинично истовремено, она указује на озбиљност значења и употребе термина „теорија завере” (чији је иначе аутор чувени британски филозоф Карл Попер). Чини се да је поменути термин и смишљен управо зато да би дискредитовао, маргинализовао и тиме опозвао сваку помисао да завере можда заиста има. Зар није лансирање термина „теорија завере”, посебно у његовом пејоративном значењу, један од најлуциднијих инструмената управо оних институција или интересних група, које би фамилијаризовањем света са овим појмом требало да прикрије пројекте који су му у основи? Зар није термин „теорија завере” и конструисан зато да би свако ко помисли да неко рецимо намерно производи вирусе и спроводи експерименте ин виво, да никакав авион није ударио у зграду Пентагона, или да су међународни сукоби заправо само добро одигране штете, што је уосталом и елаборирано у филму „Пси рата”, био једноставно симболички искључен као дилетант, аматер или незналица? Имају ли право бројни коментатори светских медија, када у својим текстовима критички оријентисаним према главном тематском топосу поменутог самита, изражавајући отворену бојазан од све интензивнијих и чешћих индуковања криза, заправо упућују на својеврсно „завереничко” деловање финансијских моћника?

Други учинак „теорије завере”, међутим, чини се још опаснијим. Медијско овековечивање „тајних састанака”, та калкулисана транспаренција „тајне”, све чешће и све отвореније „цурење” информација, одлука, и планова, демонстративно позирање за успомену и дуго сећање представљају својеврсно спиновање идеје да је данас „политика завере” заправо хоризонт који се не може превазићи.

Тако се показује да је, упркос декларативном залагању за начела демократије, за принципе либералног грађанског друштва, сувереност држава и слободно тржиште, највећи учинак неолибералне мантре новог светског поретка и њених спин доктора у томе што су нас убедили да смо као индивидуе немоћни, и да је наш глас, ма коме га дали, у ствари безначајан.

Али да ли је већ и само раскринкавање владајуће „идеологије одустајања”, први корак ка реновирању политике отпора?

културолог