Прикључио сам се Београдском илегалном мајсторском покрету (БИМП). У тајној ћелији, у подруму Тошине фарбаре, планирамо акције, прикупљамо материјал и алат, размењујемо литературу „уради сам”. Бодримо се. Делимо искуства. Како без дозволе окречити зидове, измалтерисати фасаду, променити вентил за воду, додати које ребро на радијатор, застаклити терасу, заменити дотрајалу столарију, олук, сломљени цреп... а не постати жртва грађевинске инспекције – теме су сесија под чкиљавом Тошином петролејком.

После „пада” неколицине другова, зебња се увукла у наше редове. У омаленој групи влада хаос. Убише нас гласине. Чули смо да је Бата Корчагин из шеснаестице платио драконску казну зато што је „на дивљака” зазидао балкон. Изгледа да је и Рака Црни награисао јер је уградио ПВЦ прозоре веће од осталих у низу на својој ламели. Појео Црног мрак. Нико га није видео од прошлог уторка. Претпоставља се да је ћоркиран – није имао лове да откупи робију! А прича се и да је Мићко Шарац дизао баџе на крову без иједног печатираног папирића. Пошто га је баба Рада са трећег спрата пријавила општинарима због буке, прашине и претњи кесером – смазала га „маца” истог јутра! Како и не би: па Шарац је градио мимо свих локалних и републичких прописа. Није имао ни идејни пројекат лиценциране архитектонске фирме за инвестиционо одржавање куће, извод из земљишних књига, фотокопију плана парцеле, сагласност завода за заштиту културно-историјских споменика, доказ о плаћеној такси, а и кесер му је, испоставило се, сумњивог порекла – купљен без фискалног на „бувљаку”!

Са састанка сам се вратио утучен. Треба да окачим купљене слике и да причврстим гарнишну. Жена ме тера да „Брод у олуји” ставим у спаваћу собу, а „Уплаканог дечака” и „Пајаца с хармоником” изложим у дневном боравку. Сагласан сам с брачном сапутницом. Заједнички живот нам је управо као изгубљени брод на пучини и место му и јесте изнад француског лежаја, а тужни малишан и још тужнији пајац верно дочаравају опште стање у друштву и ред је да висе тамо где се окупља фамилија и дивани о скорој пропасти.

Него, како да убушим рупе – што иначе спада у текуће одржавање стана – кад знам да ће ме комшика Биса одмах откуцати за капиталне радове јер јој нисам открио на којој сам пијачној тезги пазарио уметничка дела. Знам, чим бургија засврдла у бетон, заскочиће ме инспектори. Док ја објасним да нисам крив, већ сам у апсу! Зато примењујем тиху технику. Бушкам рупицу ручно, турпијом: „Зике-зике-зике-зике...”

Жена појачава притисак: – Еј, мајсторе, ти као да бежиш из затвора! То ће, ценим, потрајати до пролећа...

Не могу да слушам џвањкање. Дижем храбро бушилицу. Нека робијам, имаће ме на савести! „Ррррррррррррр...” Е, тупе ли бургије...

Неко песницом лупа на вратима. Ето! Пријавила ме проклетиња Биса! Чкиљим кроз „шпијуна”. Човек с бележницом. Проваљен сам! Падох и ја! Ускоро ћу сазнати где су завршили Корчагин, Црни и Шарац.

– Сам свој мајстор... – стиже лозинка из ходника. Па ово је курир из ћелије!

– ...Најбољи је мајстор! – одговарам порадован.

Отварам. „Курир” подиже лажну браду: Тоша! Иза Тоше тројица униформисаних. Издаја!

– Ви сте бушили плафон?

– Нек живи БИМП! – остављам поруку женици у аманет. Спреман сам на најгоре...

– Што си убледео, ево донели смо ти сврдла с дијамантским врхом да не стружеш по целу ноћ турпијом. Бисерка не може ока да склопи... – Тоша ми пружа кутијицу.

– А ова „тројка”? Не хапси ме? – фиксирам пратњу.

– Опусти се, то су момци из моје фарбаре, у радним комбинезонима, поставили смо скеле на фасаду ваше зграде, Биса хоће да са прочеља намаламо огроман...

– Б-б-брод у олуји... – муцам.

– Јесте. Откуд знаш?

– Тај мотив је увек модеран у бурна времена...

– Пусти моду, бушни те рупице и сиђи да помогнеш. Могао би да изнад брода додаш оно наше конспиративно „Живео БИМП!”, или неку сличну револуционарну паролу...

Дарко Калезић