Побегао нам Гаша од куће. А ми се окупили у дневној соби да му честитамо рођендан! Баба му исплела прслуче за зиму, деца у пет шопу пазарила миришљаву коску, а ја наснимио серију цртаћа „Том и Џери” са његовим омиљеним ликом – булдогом.

Сјатили се и остали наши сустанари. Разочарани! Не верују да је славље пропало! Мјауче нервозно Дебели Добривоје, очекивао је двоструку порцију туњевине. Мирзино рибље јато безвољно кружи око дворца у лоптастој посуди. Нико да убаци црвиће! Хрчци Шаби и Касандра гладе брке под сточићем – не врте точак из протеста што не добијају кекс! Папагај Кићица чаврља себи у кљун. Одбија просо... Туга! Жалост! Нема нам лајавог пријатеља. Бака се ућутала. Деца зарозала. Жена јеца рибајући купатило. Мени дрхти брада. Морам нешто чинити!

Узимам поводац, излазим. Дозивам Гашу. На паркингу комшија Милун пао ничице пред мог „југића”.

– Ха! Ту си! Дођи, дођи, мили... – ваби свог царског удава склупчаног испод мотора.

– Опет збрисо Лазица? – поздрављам комшију.

– Ђаволак један, овај пут преко радног стола и фикуса домогао се пенџера и испузао напоље. Не воли да буде сам у тераријуму! Морам да му добавим друштво... – јада се Милун.

Помогао сам му да улови троипометарског Лазицу. Испрва змија није хтела да изађе, али је палацнула језичином кад сам два-три пута махнуо Шабијем поред точка. Чим је зинула на сиротог малог хрчка, зграбили смо је и стрпали у џак. Шаби се умало није шлогирао.

– Тежак Лазица! Мора да има 30 кила! – стењем док носимо узбрдо амазонског гмаза из рода боа констриктор.

– Ааа, још није дохватио толико. Има у врх главе 19! Спреман је за парење па је мало неурозан... – отвори Милун своју капију.

Нађосмо се у дворишту иза високог зида. Са улице се и не види џунгла од врта. У џунгли базенче, у базенчету – кајман.

– Петроније, нађосмо ти Лазичицу! – довикну Милун патуљастом алигатору. Петроније нит говори, нит ромори. Потопио се у водицу и не мрда.

– Је л’ жив? – питам.

– Наравно. Тако већ 12 година, чељусти отвара само кад нешто треба да прегризе – објашњава домаћин.

Пошто је Лазичицу притворио иза стакла, упозна ме и са осталим живуљкама под кровом.

– Ово су ти, комшо, вијетнамски прасићи Цакана и Микац, очекујемо принове крајем месеца, па мајмун Шоња – ено га на завеси, промаче! – ту је и игуана Тиосав, породица тарантула Жак, Зоја и Која... И пиранe у акваријуму, у салону. Уопште нису опасне кад су сите, то су предрасуде! Ма руку смем да гурнем међу њих – сусед ме води кроз зверињак.

Попили смо по дупли виски, Милун је галантан о-хо. Захваљује ми на помоћи. Гура ме у „мерцедес”. Возика по граду.

– Кад смо само нашли мог Лазицу, пронаћи ћемо вала и твог Гашицу – каже.

Реч по реч и убисмо започету пљоску. Госин Милун дивани како је, као представник познате фирме, из Бразила и Индије за своју душу увозио кућне љубимце... Милина га је слушати. Светски човек!

У сумрак заскочисмо побегуљу Гашу. Растрчао се поред фонтане на Тргу Николе Пашића. Спанђао се са нечипованом и нерегистрованом керушом! Срамота! Еј, он, власнички пас, а смуца се са уличарком! Кад ме спазио, лануо је, махнуо репом и ускочио у лимузину. За њим ускочила и керуша! Нисам одолео Гашиним молећивом погледу. Ипак је он слављеник...

Журка је била екстра. Уз радост нас укућана – од деце, жене и баке па преко Добривоја, Мирзе и његових, Кићице, све до забринуте Касандре и од шока опорављеног Шабија – и високих званица – госин-Милуна окићеног Лазичицом око врата, Цакане, Микца, Жака, Зоје и Које, као и Шоње који је скакао по завесама (уображени Тиосав и Петроније нису нас удостојили свог присуства) – рођенданац је кевтао, а цурица га пратила... До зоре. С времена на време, с неког од прозора у крају откачила би се егзотична псовка и забола у пун месец. Уопште не знам шта је са тим народом. Нико не воли животиње! А познато је: ко не воли животиње, не воли ни људе...

Дарко Калезић