Наоштрио се ја да посетим сајам аутомобила, што рекли организатори – „кар шоу”! На изложби четвороточкаша последње генерације изабраћу шта ћу једном возити, кад наш „југић”, далеко било, заувек стане и пошто прође економска криза, уђемо у ЕУ и кркне ме нека озбиљна лова. Треба спремно дочекати тај важан животни моменат!

– Ехеј, човече, приземљи се! Тебе је баш нешто жестоко ошајдарило по глави! Па та изложба и није постављена за гологузане који као ти живе од просечне плате. Боље немој да идеш, само ћеш џабе да париш очи. После ја треба да те вадим из депресије! – супруга ми успоставља дијагнозу.

Их, држи ми предавање о колима, а нема ни возачку дозволу!

Што јес – јес, „југић” све чешће застајкује, криза не пролази, ЕУ се мигољи као фатаморгана, а озбиљна лова никако да ме кркне. За сада ме у главу кркнуле само приче: непрестано с комшом Цакијем дробим о коњским снагама, предњим вучама, задњим гуркама, опаком дизајну, металик боји, „а-бе-ес” кочницама и „ер беговима”. Неколико дана пре почетка сајамске феште излази нам и пена на уста. Зајапурени, стављамо под лупу најновија достигнућа светске ауто-индустрије.

„Претресамо” и најмањи шраф под италијанским, немачким и јапанским хаубама и, попут прекаљених пробних возача и познавалаца прилика на глобалном тржишту, делимо комплименте и мане водећим произвођачима. Оцењујемо квалитет!

Као прави стручњаци, док разматрамо узроке пада продаје јужнокорејских модела у Северној Америци, не дангубимо. Покушавамо да покренемо моју „црвену муњу”. Његовог „плавог грома” нисмо ни успели да стартујемо. Испао му мотор кад смо га палили на гурку.

Вртим кључ у контакт брави, а Цаки пребира по кабловима.

– Отишо ти акумулатор! Трчи купи код „Ауто-Тозе”, даје робу на шест рата! – довикује ми комшија. Трчим на ћоше, попуњавам чекове. Мислио сам да после јадних и бедних деведесетих више никад нећу исписивати гомилу чекова, али ето, више не мислим...

Опет „југић” ћути.

– Па ти бре немаш ни капи бензина! – љути се Цаки на мене.

– Немогуће! Идем да купим пет литара. Је л’ нам доста до Сајма и назад? – тражим по гаражи зарђали канистер. Мислио сам да више никад нећу да идем с канистером по гориво. Али, ето...
Трећег дана велике изложбе, у среду 10. марта 2010. године, како су записала деца у породичном дневнику, комшија Михаило – Цаки Петровић и ја успели смо да креснемо „црвену муњу”. Окружени белим димом, честитали смо један другом, одушевљени као браћа Рајт, и док је мотор кашљао, пућкао и пуцао, напустили смо двориште и „полетели” у град.

– Добар је. Одличан! Не распада се! Једино што троши ко авион... – изрекао је том приликом Цаки историјску мисао што је касније такође забележено у породичној књизи, у одељку „Комшијски бисери”.

Стигли смо до врха Таковске и ту атерирали. Ни макац. Два-три сата парили смо очи џиповима и лимузинама који су севали покрај нас. Саобраћај на београдским улицама је, изузимајући покоји преживели примерак „Заставиних” олдтајмера, истински „кар шоу”!

– Је л’ се сећаш кад смо 1990. из шешира извукли твоје име. Био си пети, а ја шести од нас двадесет четворо удружених да без камате купимо „југиће”... – залупио је Цаки хаубу.

– Чим смо преузели кола, кренула је инфлација, а они с краја списка једва су се докопали својих возила. Данас је све другачије. Банке се утркују с „нечувено повољним кредитима”... Ма само да се не понови оно време кад се ауто куповао „у ланцу”. Али, ето, судећи по ветровима... – гурнуо сам „црвену муњу” низбрдо.

Цаки и ја смо ускочили у трку, а сила теже спустила нас је до дна Таковске па даље све до Вилиних вода код мајстор-Пеце који ми је „за крша”, безобразник, понудио 150 еврића, „ђутуре, за делове”. Наравно да нисам пристао! Средићу сам те ситне кварове! Пржиће опет „муња” друмом! Ма не пада ми на памет да јавним превозом идем на „кар шоу”!