Да смо син и ја ушли у опасну, предосмомартовску седмицу, било ми је јасно у понедељак кад сам у слушалици зачуо прија-Љишин глас: – Примаријускиња др Лилијана Павловић овде, дечаче. Је ли моја експерткиња код вас?

– Прија Љ-љ-љи-шо... баба је у ш-ш-шетњи на Ду-ду... на-ву. Доћи ће о-о-око ш-ш-шест – муцам. Грло ми се суши. Стеже. Врти ми се у глави. Мој „мушки систем” је у шоку: бабина прија ми се званично представља! Сваке године – исто: пред Дан жена она није више прија, него „примаријускиња”! И није наша Љиша, већ „др Лилијана Павловић”! Баба није баба, већ – „експерткиња”! А ја нисам ја –домаћин, него – бродски мали!

Спасавај се ко може, почиње хомогенизација „лепшег пола”! Из искуства знам да овом друштву ниједна хомогенизација није ништа добро донела, па неће ни ова „полна” на добро да изађе. Морам привремено да збришем у илегалу!

Поново зврји: – Мили, социолошкиња Вања крај телефонa. Кад је твоја драга менаџерка оно заказала радионицу „O практицизму у феминизму”? Нећу да је узнемиравам, на састанку је Управног одбора НВО „Она као таква”, ал’ не бих да касним. У 19, мили, хвала ти...

Отварам прозор. Дишем. Опет звони.

– Хелоу, овде скулптор Барбара Ковачич-Чуркович. Ваша черка а моја џак – стјудент звала мене на мастерклас о правима жене у њен дом вечерас. Ви послужитељ? Молим лепа за адреса...

Срце ми лупа, као и сваком послужитељу пред значајан скуп. Грабим столњак, трпам мајице, гаће и чарапе, везујем крајеве у чвор, тражим сина по стану. У трку му објашњавам суштину: „Готови смо!” Синак озбиљно схвата– не пада ивер далеко од кладе – пакујемо се и бежимо са завежљајем на улицу. Не знам где ћемо, али снаћи ћемо се седам дана, док не прође олуја.

– Ајмо испод „Газеле”, можда и ми добијемо стамбени контејнер... – збори паметно дете.

– Топлије је код кумашина. Болетова психолошкиња Ната управо је кренула код нас на „Недељу женских права”, па кум има празну гајбу – предлажем наследнику.

На капији се сударисмо са активисткињама које су похрлиле да припреме традиционални семинар. Ту је и адвокатица Брана, и судиница Биља, па боркиња за права жена у туфнастом, ретких животиња, угрожених биљака и егзотичних буба Анамарија, дентисткиња Маја, пи-аруша Нада, мајорка Ружа, тренерка Дуња, трамвајџијка Рајка... Све хероина до хероине! Харамбашица баба их уводи у кућу, одређује задатке и руководи операцијом „ослобођења”. То ради још од половине 20. века када се са руским истомишљеницама Кларе Цеткин борила против „кухињског ропства”. Борбом је заразила моју супругу која не само да се ослободила кухињског ропства – у кујну и не залази! – већ је постала менаџерка с надограђеним ноктима и увелико располаже „људским ресурсима” како у фирми, тако и у породици. Е, и ћеру су нам индоктринирале. Гласно размишља шта ће да буде кад порасте: акварелкиња, бакрорезачица, или можда чак иконографкиња...

Боле је спремно дочекао сина и мене, а онда редом мужеве семинаруша. Дошао и Бранин Панта, и Биљин Јокса, и Анамаријин Вучина. Ту је и Мајин Алекса, Надин Стевче, Ружин Коле, Дуњин Срећко и Рајкин Дуленце. Вадимо пиво из крцатог фрижидера и гледамо алпско скијање. Кладимо се која ће слаломашица прва да шмугне кроз циљ. Психијатри и психијатресе су доказали да женске фигуре у облику пешчаног сата у мозгу просечног Балканца изазивају „позитивну реакцију”. После неколико „оборених” флаша, Бранин Панта урлањем потврђује медицинску теорију: „Ајде мачкице!” Биљин Јокса се дерња: „Цепни их, рибо!” Анамаријин Вучина скарличе: „Браво, јагње моје!” Ја се напињем: „Тооо, Гертруда!”

Добра је прва мартовска недеља. Оне се лепо проведу. Они се лепо проведу. Изалауфа се свако у свом табору, а сутра – пошто им у знак поштовања утрапимо по фарбани каранфил у целофану, а оне нас изненаде пољупцем, срећне што су на послу добиле поклон-ваучер ланца парфимерија „Мими” вредан 2.500 динара – вратићемо се свако својој кући и нормалном животу.

Дарко Калезић