Обузела ме лото манија! Као трунчицу, носи ме бујица општееуфорије право у „сливник” – пред шалтер Лутрије у Нушићевој. Кад ја тамо, а оно вртлог довукао још гомилу лотомана. Истресају новчанике. Бацају паре у „решетку” испод које се дно не види. Само прстићи државе вире из црне рупе.

Довлачим кући свежњеве листића. Прецртавам поља. Иксирам квадратиће. Набадам фиксеве. Постадох нумеролог!

Са ТВ-а ми стижу савети како да дохватим благостање. Како да се обогатим. Па да онда дигнем „све четири” у ваздух. Телевизија је корисна. Некада смо гледали образовни програм, а сад се образујемо како да попунимо добитну комбинацију. Послушан сам. Узоран грађанин. Редовно излазим на изборе, а чим завлада какво колективно лудило – обавезно се прикључим. Ове недеље испробавам препоруке уметника ангажованих да рекламирају велику распродају среће.

Где то има: даш готово ништа – добијеш много! Промениш жену. Уситниш је за две-три млађе. Отарасиш се таште. Децу пошаљеш на школовање што даље. Не живиш више с родитељима. Шефу се насмејеш у брк. Мораће да мобингује неког другог! Комшији покажеш средњи прст. Нек настави да турира свог крша изјутра до миле воље! Могу сви одавде довечности да ти пљуцну под прозор. Ако икад сазнају где ти је тај нови прозор...

Мељу ме милиони. Прогањају цифре. Вија премија! Еј, четири и по милиона евра! У уторак умало да ме звекну кола. У среду сам ушао у салон намештаја кроз затворена стаклена врата. У четвртак испадох из троле, промаших степеник... Ако преживим, „седмица” је засигурно моја.

Верујем барду глумишта. Одиграо сам на датуме рођења укућана. На дечје оцене. Нисам изоставио ни лекарске налазе – вредности холестерола, билирубина, белих и црвених крвних зрнаца...

– Сав си се убеутио. Олади мало, дете, изађи, прошетај – предлаже ми мајка. – Није срећа у парама, нарочито не у великим. Ниси чуо да се један енглески железничар после страобалног добитка вратио на пругу? Почели да га салећу за позајмицу, постао човек књиговођа, по цео дан бележио коме је колико дао. Те којима је позајмио – више није ни видео. А прави пријатељи га избегавали. И кад је после две године схватио да му кавијар и шампањац много штете стомаку и мозгу, натуко шапку и потражио своју локомотиву...

Слушам мајку, само је једна мајка, али – радим по свом. Нисам ја енглески глупи кочничар. Напротив, дајем гас! Кад ме стрефи згодитак, купићу сопствени воз! Да л’ се оно беше Плави продаје?

Нижем, комбинујем и обогаћујем упутства „образовног програма”: присећам се линија аутобуса и трамваја које тренутно користим и то само зато што морам, а у које по очекиваном добитку моја нога више неће крочити, па редом – бројева вила у које бих се уселио, ознака лимузина што ћу гарити друмом...

– Доћи ће „седмица”. Доћи ће гарант! – бодри ме комшија Спале. Од суботе до уторка скраћивали смо системе, а од среде до петка их продужавамо. А викендом правимо – системчугу!

– Ово „скраћено” ђубре бацамо и пуцамо рафалом од 19 комада! – узвраћам оптимизмом.

– Сто одсто добијамо премију, ако ухватимо свега пар фиксева. Шта је то за цареве! Је л’ има још раџе? Живели! Ниси се прекрстио, не забушавај, помоли се да нам падне с неба кад већ не можемо да зарадимо... – диже чашицу Спале.

Играмо на све или ништа. Јахта је већ усидрена, чека нас у луци на Дорћолу. Нови живот је одмах иза вишњичке кривине где Дунав излази из Београда...

Појачавам улог. Спискао сам летовање. Спискао деци екскурзију. Спискао будућност.

– Ајде, коцкари, разлаз. Данима не устајете. Задимили сте ко парњача, а и ноге вам паклено смрде... – растура скуп „срећника” моја жена. – Пре ће гром да вас погоди него да узмете толикукинту. Ево, донела сам десет „греб-греб” срећки. Ту је много већа вероватноћа да се нафатирамо. Кад огребемо сто хиљадарки, бићу главна у фирми. Знаш шта ћу све да купим! Седи да ти причам...

Дарко Калезић