Нимало се не придржавајући препорука за правилно кијање које је прописало Министарство здравља – у недостатку марамице, окренути се ка сопственој надлактици – бивши официр Блашко са Бановог брда испалио је из себе као из зарђалог топа беличасти облак, баш док је прошлог петка око десет ујутру плаћао рачуне у пошти: „Б-ћууууу!”

Био је изнервиран висином трошкова за струју, телефон и „Инфостан”, и није га било брига што фитиљ у његовом „убојитом” носу догорева пред гомилом сведока. Због брзинског пензионисања „антипротиван” према свим владиним мерама и акционим плановима, сапатницима у изувијаној колони пред шалтером Блашко из ината није чак саопштио ни упозоравајуће „а... а-а... а-а-а...”, па је „ђуле” од милион вируса смештених у аеросолним капљицама свом снагом артиљеријског изненађења шљонуло посред провидне преграде којом је грађанство одељено од службе за прикупљање народних пара.

Шалтеруша Анђа се згранула. Па тек што је проглашен крај епидемије новог грипа и она скинула хируршку маску! А види сад ово! Несмотрени појединци уваљују јој „сезонску инфлуенцу”!

Док је Блашков „б-ћууууу” кружио изнад глава окупљених у сали установе за поштански саобраћај, отворила су се врата и ковитлац је брзином од 150 километара на сат запахнуо Петра и Милицу који су се десетак минута нежно опраштали пред здањем. Она је каснила на трећи час у 13. гимназији, а он журио на „двадесет тројку” па на тренинг кадета ОФК-а. Како је крочила у учионицу, Милица је послала једно „ћиии” право у лице професорки Жељки која је без шала истрчавала напоље да ћеркици Сањи дотури фотокопију „Месечеве сонате”. Заједно са нотама пољупчићем јој је пренела и „осмог путника” који је из поште, као да је најобичније писмо, одаслат у бели свет.

И центарфор Петар је на терен прекривен снегом у црвеној „бабури” понео клице. После поготка у саме рашље, уз промукло „гоооол” разделио их је левом крилу, центархалфу и десном беку у страсном загрљају.

Сањица је композицију и једно тихо „пииис” даривала симпатији Марију у музичкој школи, а Марио га као осећај голицања у ноздрвама предвече понео у играоницу где га је спорадичним кашљуцима утрапио газда-Мићку.

Суочен са мршавом посетом откад су играонице у близини осмолетки на мети Градске управе, газда је раније затворио радњу и сео у џип. Покупио је супругу Ивону пред фризерајем и возећи искључиво жутом траком до Сарајевске, шта му ко може, жучно критиковао усмерење Србије ка Европи све фајтајући пљувачком женин беспрекорни сајбер паж.

Сутрадан, Ивона је одлетела до Бањице да похвали шишке кума-Бокици, а ту се задесила и кумина ујна Павлина из Ковина...

Недељу дана од пуцња прве прехлађене „пушке” на Брду, прекјуче у сланој соби на Дефектолошком факултету окупише се сви: и бивше војно лице Блашко, и шалтеруша Анђа, и гимназијалка Милица, и центарфор Петар са кадетима, и професорка Жељка с ћерком Сањицом. Нормално, ту је био и будући пијаниста Марио. А у наслоњачи, као на плажи, распиштољио се и газда Мићко, шта му ко може. Повео и супругу Ивону са, јашта, новом фризуром – уметнутим праменовима! – а њој је, разуме се, правила друштво кума Бокица у комплету са ујна-Павлином из Ковина...

И сам сам дојурио, навукао зелену одору и придружио се екипи у лигештулима. Што да они уживају у благодетима халотерапије и да оздраве за два третмана, а ја код куће данима да парим њоњу под пешкиром. Синуси ми зацементирали, очи залепиле, кијам, кашљем – б-ћууууу, „ћиии”, „пииис” – све исто као и јунаци ове приче. Сад удишемо честице соли и прездрављамо наочиглед, а мислио сам да је то само чаршијско наклапање.

Сутра доводим и жену и децу: четрдесет минута проведених у овој просторији исто је што и три дана на мору. Уплатио сам нам по пет третмана. То је као две недеље у Грчкој. Нећу после да ми кажу како нисмо нигде били на летовању.

Дарко Калезић