На адресу архитекте Војислава Девића из Новог Сада стигла је ових дана лепа вест. Његов пројекат ЦЕНПАНТРАНС – Центар за панхармонично преображење човека и света – биће у дигиталној форми представљен у павиљону Србије на предстојећој Светској изложби у Шангају Експо 2010.

Када су председника Бориса Тадића, током његове посете Кини августа прошле године, домаћини у Шангају упознали с организацијом ове изложбе која ће бити отворена 1. маја, позвали су и Србију да учествује на Експо 2010. Тадић је тада рекао да Србија неће моћи да се пореди с другим земљама по новцу уложеном у свој наступ, али да ће ,,свакако идејама моћи да се такмичи на овој манифестацији”.

Потврђује то и чињеница да ће пројекат архитекте Девића моћи да виде милиони људи из целог света.

Девић је свој пројекат патентно заштитио у Канади у лето прошле године, када се у Торонту срео и са, данас једним од најпознатијих имена светске архитектуре и урбанизма, колегом Хадијем Кузамом. Штета што пројекат није био готов пре три године, рекао је Кузам, јер би он својим ауторитетом подупро да Кинези размотре могућност реализацијеЦЕНПАНТРАНС-а у оквиру Олимпијаде 2008. у Пекингу.

Насупрот оптимизму с којим је човек ушао у трећи миленијум, на крају његове прве деценије сведоци смо низа великих криза, од оне економске до еколошке, од финансијске до политичке, од здравствене до кризе НАТО, на чију је могућу пропаст пре десетак дана указао и дојучерашњи челник Алијансе, лорд Џорџ Робертсон.

Низ криза започет 11. септембра 2001. протегао се на апокалиптичке визије о 2012. години. Најмање је то због шифрованих порука које носе древни календар Маја и слична пророчанства других култура и цивилизација. Људски страх од Армагедона извире из рационалног и интуитивног сазнања да је сама суштина људског бића разрушена, да су срушене етичке норме и да релативизам постмодерног света обликује цивилизацију лажи у којој нема места за истину. Сопственим деловањем, ушушкан плаштом лажи, утрнулих рефлекса за истину и за слободу, човек је довео себе, свет и природу, до ивице амбиса.

Човек се сродио с логиком разарања, што сведочи о нужности да се окрене здруживању интереса, сарадњи и миру, еколошком опстанку и ступању на виши ниво цивилизације.

Најсажетије, ово су ставови архитекте Девића који доследно заступа и брани нарочиту урбанолошку филозофију, поетику и естетику, преточену у миротворне урбанистичке пројекте.

Физичари сматрају да закони физике могу да објасне универзум и човека и због тога граде Теорију свега, чије су темеље поставили грчки филозофи Лауцип и Демокрит у 5. веку пре наше ере. Ова теорија треба да изроди јединствену, свеобухватну, елегантну, у естетском смислу лепу формулу, која приказује све основне законе, све познате атомске и субатомске честице и њихове силе, јер је то формула која сабира сва наша знања.

Пројекат арх. Девића упоредив је с тим прегнућем физичара, јер он гради урбанистичку и архитектонску Теорију свега. Зато је ЦЕНПАНТРАНС саборно место наслеђа и савремености светских цивилизација, култура и вера, науке, технологије, економије и финансија, спорта и екологије, медицине и уметности. Ово саборно место пулсира у хармоничном складу и генерише из себе изгледну, хуману и добру будућност света, природе и човека.

Пројекат је инспирисан урбанистичким планом Платонове Атлантиде и устројством атома, истовремено се налази и на земљи и на води, а састоји се од седам концентричних полукружних прстенова, између којих се простиру концентричне водене површине.

У заједничком језгру смештено је неутрално подручје у виду острва, а у полупрстеновима су изграђени промотивни павиљони свих држава света, храмови најзначајнијих религија, најмоћнијих светских корпорација, павиљони култура и уметности, павиљони забаве и спорта, науке, технологије и медицине, са централним острвом и централним језгром.

У центар се може ући и копном, и водом, и ваздухом.

Укупна површина потребна за реализацију пројектаје око шест квадратних километара.

Поменути архитекта Кузам проценио је да би данас овај пројекат могли да реализују само Пекинг, Москва, Вашингтон или Брисел.

А зашто не и Београд? Зашто не и Србија?

Ако ништа друго, ова питања треба поставити зато што је ЦЕНПАНТРАНС реално остварив пројекат.

Заинтересовани читаоци о самом пројекту и о раду арх. Војислава Девића могу да сазнају више на сајту www.idobravoj.com.

Слободан Кљакић