Затварајте прозоре, брзо, ево су Чортановци!
Неколико наредних секунди чује се само трескање прозора у ходнику и купеима. Насталу панику изазвану именом једног места дуж пруге Београд – Будимпешта објашњава нам комшија из суседног купеа: Ту негде је мочвара, па се воз напуни ројевима комараца, нема после спавања до Мађарске. Не зна се тачно где улећу комарци, па се за сваки случај држи све затворено 10 минута пре и после Чортановаца.
Пола сата касније лакше се дише. Већина путника је у ходнику. Сви прозори су поново отворени. Иако је поноћ, нико не спава због велике врућине.
– Први пут путујем возом, што се мене тиче, бољи је од аутобуса, тамо нема где да сместим ноге. А и више волим домаће, у оним страним брзим возовима нема комараца из Чортановаца – каже нам кроз смех Данило Сретеновић, високи (195 центиметара) представник једног од спонзора овогодишњег путовања за 100 најбољих студената Србије.
Ово је, иначе. шести пут за редом да Европски покрет у Србији шаље на пут по Европској унији најбоље академце, под условом да имају високи просек, да нису раније путовали и да су лошијег материјалног стања. Млади, који су махом при крају студија и са десеткама у индексу, пре укидања виза добијали су бесплатан пролаз по ЕУ, џепарац, интерејл карте, а путовање им је обично почињало од Беча, Ове године прва станица је Берлин.
Данило, кога су изабрали запослени у Хипо-Алпе Адрија банци на трећој је години Електротехничког факултета. Бивши кошаркаш и будући инжењер планира да по добијању дипломе остане у Србији, прича нам док покушава да смести ноге у купеу у којем се у том тренутку налази шесторо путника – а четворица су виша од два метра.
Иако је воз пун младих нема буке. Тек се упознају. Углавном играју карте, асоцијације, занимљиве географије. Неко гледа филм на лап топу.
У једном од купеа затичемо шест глава над географском картом. Падају договори куда ће после Берлина. Кажу да су израчунали да ће их ово путовање од 22 дана коштати између 400 и хиљаду евра. Смештај нису унапред резервисали, јер шта ако им се допадне Париз па остану два дана дуже? Ту су вреће за спавање, за сваки случај.
– Само да стигнемо до Будимпеште. Одатле прелазимо у онај авион на шинама до Минхена – кажу нам у глас.
У Будимпешту стижемо после седам сати клацкања. Нови немогућ задатак – купити кафу на железничкој станици у пет ујутру, јер једини отворени ресторан прима само форинте. Нес за 300 форинти. Два сата касније уваљујемо се у удобна седишта рејл џета на путу од Будимпеште до Минхена.
„Е мој Мркоњићу, ово су брзе пруге”, најчешћи је коментар док воз убрзава до невероватних 200 километара на сат.
– Били смо у купеу за осам особа, а овде се и врата отварају на сензор. Имамо чак и карту наше трасе, брзину воза из секунде у секунди, затим колико нам је минута потребно до следеће станице... Ево, сад каснимо четири минута у односу на предвиђено време доласка у Минхен – чита нам податке са дисплеја Ивана Стоковић, која је пре 10 дана дипломирала на архитектури. Планира да обиђе Холандију, Белгију, Француску, а дечко ће јој се придружити у Мадриду.

Након осам сати суперлуксузне вожње током које смо као у авиону имали послужење, које се додуше плаћало, у железничку станицу у Минхену смо ушли тачно на време, у 15.19 часова. Оних четири минута мајстор је надокнадио буквално у последњим километрима. Вожња до Берлина, која је трајала још шест сати, протекла је у истом стилу и брзином као и претходна. Путнике из Србије је у трећем возу од Београда највише забављала чињеница да кабина машиновође изгледа попут спејс-шатла. Иза стаклене преграде, одмах иза машиновође, затичемо Милану Саџаков из Новог Сада, која је на петој години графичког инжењерства и дизајна. Поред ње седи Владимир Маринковић, који је дипломирао прошлог петка. Обоје су из истог града, са истог факултета и обоје су лане добили стипендију „Хиљаду најбољих студената”. Иако се забављају већ пет година, када се врате с путовања неће бити венчања. Обоје очекују место асистента.

У Берлин стижемо након двадесетчетворочасовног путовања који минут после 21 часа, пошто смо променили три воза и и без иједног уједа комарца.

Сандра Гуцијан