Друштво
Ефекат Тито
Изложба приказује поклоне које су радници, ученици, зубари и многи други, углавном из љубави, поклањали Јосипу Брозу
Шта је заједничко калуђерицама из манастира Свети Стефан у Алексинцу, рударима из Трепче, или ученицима Основне школе „Гоце Делчев” из Македоније? Сви они су жарко желели да Јосипу Брозу Титу поклоне нешто лепо и вредно за 25. мај, фиктивни дан његовог рођендана, и на тај начин изразе неизмерну љубав и захвалност највећем сину наших народа и народности. Многи од тих дарова могу се видети на недавно отвореној изложби у Музеју историје Југославије у Београду – од разних портрета мањег и већег формата, с којих се поносно смеши друг Стари, па до огромних макета вагона. Граница љубави према вођи није постојала, што доказује и поклон рибара из Титограда – препарирана пастрмка за Гиниса, дуга, без рибарског претеривања, читав метар и по!
Изложба под називом „Ефекат Тито”, која је отворена до 1. маја, одлично је осмишљена поставка, на којој се, поред поклона Титу, на видео-бимовима могу видети и снимци слетова и разговори са људима који су говорили о одушевљењу због сусрета са Брозом.
Према речима ауторке Марине Докмановић, поставка је замишљена као оштра критика култа личности и одређене врсте масовног понашања. Међутим, сусрет с портретима Броза, бар кад је реч о посетиоцима који су јуче свратили у бивши музеј 25. мај, није деловао превише критички. Него, некако и очекивано, носталгичарски.
Поред портрета с потписом „Свом вољеном команданту”, која је Титу стигла од 11. хрватске бригаде КНОЈА-а, две слатке бакице, можда учеснице неког од слетова, са осмехом и сјајем у очима посматрале су лик великог вође. Једна од њих коментарише: „Нема више таквих”. Могуће да је то исто мислио и уметник Милош Голубовић, који је урадио слику „Прича о Босни”, на којој се у жустрој расправи виде Стаљин и Тито, док их са зида посматра портрет Лењина.
На изложби се могу видети и врло симпатичне стоне лампе, које су многи волели да поклањају. Једна таква лампа стигла је Брозу од железничара Југославије са посветом: „Поводом завршетка петогодишњег плана за четири године”. У просторији намењеној монументалнијим поклонима, могуће је видети прелеп модел моста у дрвету и помало наивну макету пристаништа коју су с љубављу, а свакако и са стрепњом, правили људи из Ратне морнарице, 1957. године. Ту су и велике макете вагона и једног аутобуса. Труд који су аутори улагали да би исказали верност вођи срећне земље радника и сељака заиста је вредан сваке хвале. Међу експонатима су се нашли и макетица зубарске ординације, какве и данас постоје у српским домовима здравља. С том разликом што сада обично скупљају прашину, јер се поправка зуба плаћа код приватника. А ономад... беше за џабе.
Ауторка изложбе, Марина Докмановић, сматра да је управо континуитет масовног понашања довео да ужаса деведесетих година.
– Сви ти слетови, на стотине извезених гоблена које је Тито добијао, па дечје ципелице... Замислите сате и сате изгубљеног времена – каже Докмановићева.
Без обзира на то, бакице са сјајем у очима, на тренутак враћене у младост, изгледајући као две средњошколке, полако и детаљно су проучавале експонате и на видео-биму пажљиво пратиле снимак слета, и исповест девојке која је, о ужаса, изгубила такт приликом плеса на стадиону ЈНА. Тито јој није замерио.
Порука изложбе? Све је већ, у једном стиху, формулисао песник Аца Секулић, пишући поклон-песму Титу: „То мајка више не рађа”. Тумачити по вољи...
Последњи коментари
Док ми у Београду приређујемо овакве изложбе,највиши представници (потпредседник и министар полиције) полажу цвеће на ново откривеном стратишту у Словенији и траже што хитнију и компетнију истрагу о жртвама,наредбодавцима и извршиоцима злочина,па и у архивама у Београду. Затим, у градској скупштини Загреба покреће се иницијатива да се промени назив загребачког трга који носи Титово име и маршалску титулу,као и да нигде у Хрватској не постоји трг или улица са Титовим именом. Две српске партије у Ц. Гори траже од Владе и председника Вујановића да се надлежни црногорски органи ангажују око истраге у вези са овим злочином.
...stvarno bili smo opcinjeni njime...ja sam rodjena beogradjanka (sa Dorcola) i kao malo dete prvi put sam videla Tita i Jovanku uzivo...posle sam ga videla jos pet puta,... jednom sam ga videla jedno cetiri metara dalje od mene...nikada nisam zaboravila taj moj utisak , bio je u uniformi...imao je neku karizmu i izgled koji je u meni bio probudio strah i postovanje...kada je umro, i ja sam bila u redu na Tasmajdanu osam sati da mu odam poslednju pocast...i ja sam plakala, kao mnogi moji sugradjani u ono vreme...najcesce pitanje koje je kruzilo bilo je:"...i sada sta ce biti?Daj Boze da se ne dogodi rat...!"Danas mislim da u toj njegovoj bivsoj SFRJ najzahvalniji za stvaranje one drzave treba da mu budu Hrvati, pa Slovenci, onda Siptari sa Srbskog Kosmeta i na kraju muslimani Bosanci...Na italijansko-slovenackoj granici, izmedju Gorizia i Nove Gorice na slovenackoj strani pise kamenom ogromnim slovima NAS TITO sto se i dan-danas vidi sa italijanske strane i sa slovenacke...po nekada gledam taj natpis i kazem sama sebi:"...pa da, i treba da ga uzdizu, da nije bilo njega..."Za nas Srbe on nije bio nesto posebno, da tako kazem...u dobru i u zlu, pripada i nasoj srbskoj istoriji...samo da je bio malo manje anti-Srbski nastrojen vise bih ga postovala kao istorijsku licnost....to je moj komentar....
Tito je bio vazan licnost posle II. svetskog rata. A jos vazniji 1948. godine, a i posle. Smirivao zahuktalo drustvo, nacrtao plan po kome ce se konsolidovati daljnji tok.
Ali njegovo vreme je istorija. Nikad vise nece se vartiti. S tim treba treba da budu svi nacisto.
Sada - i posle Milosevica - formira se jedno sasvim drugaciji oblik drustva. Nema vise desnicara, levicara.
Svi politicki oblici polako nestaju. Nema ni strogog a cak ni labavog plana za buducnost. Sve je momentalno u tecnom obliku. Danasnji omladinci i ne znaju kakav je bio zivot u socijalizmu. Verujet, to je dobro. Izgrađuju jedan, nama sasvim nepoznat svet. Ni oni sami tacno ne znaju kakav ce biti. Nose ih strujanja. Samostalniji su. Ne veruju , ili veruju demagogima. Pred nama se oblikuje jedan sasvim novi nacin zivotovodnosti. Ratovi, oni "veli" su izasle iz mode. Mali ratovi su postali stalni u celom svetu. Nacije nemaju vise orijentacione odredbe. "Zivi za danas! Misli na sutra! Ali prekosutra je toliko daleko vreme! Ko zna sta ce biti prekosutra......."
Znaci, Tito je davni proslost danasnjoj omladini, koji nije ni losiji, ni bolji od ondasnjih omladinaca - danas starci. Svedoci smo tihoj revoluciji. Komunikacija dostupna svima. Nista ne moze sakriti. Nema vise tajni. Sve se zna...odmah...ili sutra.