Srbija je i dalje rajska zemlja za kompjutersku pirateriju svih vrsta, u kojoj je, na radost vlasnika kompjutera, moguće za 100 dinara pazariti najnoviji film ili video-igru u čije pravljenje su uloženi miliona dolara. I dok se policija sa solidnim uspehom bori protiv prodavaca piratskih diskova, stručnjaci upozoravaju na novu opasnost – oštriji napad kriminalaca putem interneta.

Jer, dolaskom kablovskog interneta u srpske domove i naša zemlja postala je interesna sfera hakera, stručnjaka za kompjutere koji često imaju zle namere. Nedavni slučaj u Sosijete ženeral banci, gde je jedan njihov službenik uspeo da putem kompjutera ojadi tu firmu za neverovatnih pet milijardi evra, nameće i pitanje šta se može očekivati u našoj zemlji, koja se, što se kompjuterske zaštite i znanja u toj oblasti tiče, još nalazi u pelenama.

Kasnimo šest godina

Radule Šoškić, direktor sektora za reviziju informacionih tehnologija u „Telekomu”, kaže da su do sada, baš zbog sporog razvoja informatizacije, srpski kompjuteri bili zaštićeni od ovih problema.

– Postoje procene da je srpsko informatičko tržište u zakašnjenju od oko šest godina. Međutim, sada mnogi korisnici imaju brz pristup internetu i veoma slabo zaštićene računare, a to je upravo ono što hakeri traže – kaže Šoškić.

Prošle godine počelo je da radi Odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala u Beogradu, a naš sagovornik ističe da je potrebno još vremena da bismo dostigli nivo potrebnog znanja i uhvatili korak sa svetom u tom domenu.

– U toj oblasti je najpre potrebno ulagati u edukaciju, zatim u otkrivanje i otklanjanje sopstvenih grešaka u već postojećoj infrastrukturi, pa tek onda odvajati novac za novu opremu za zaštitu. Osim toga, i svest o ozbiljnosti rizika koji je prisutan pri korišćenju informacionih tehnologija kod nas je u samom povoju – veli Šoškić.

On kaže da je u poslednje vreme hakerska pažnja preusmerena sa velikih računarskih sistema na individualne korisnike, koji su slabo ili nikako zaštićeni i objašnjava kako funkcioniše moderno „razbijanje” sistema.

– Danas postoje softveri koji su sposobni da automatski pronađu potencijalnu žrtvu na mreži, da izvrše napad, osvoje računar, i da se na taj način šire kroz mrežu. Za razliku od tradicionalnih virusa, ovakav softver ostaje pritajen na računaru – žrtvi. U praksi su otkrivene mreže ovakvih zombi-računara, koje su dostizale do više desetina pa i stotina hiljada osvojenih računara – objašnjava Šoškić.

A motiv za kompjuterski kriminal najčešće je klasičan lopovluk, doduše iz fotelje. Najpoznatiji program koji služi za krađu novca zove se „trojanac”. U jednom američkom članku navodi se primer dvadesetogodišnjeg Džejmsa Anšete, koji je pre dve godine osuđen zbog krađe 60.000 dolara putem interneta, pre nego što je otkriven. On je na sudu priznao da je „trojanca” ili „trojanskog konja” ubacio u kompjuterski sistem u jednoj mornaričkoj bazi u Kaliforniji. Novac od reklama sa njihove internet stranice je preusmeravao na svoj račun.

Golobradi biznismen

Ovaj golobradi sajber-kriminalac kontrolisao je i 400.000 kompjutera širom sveta, pa je teško utvrditi koliko je para oteo širom planete. „Trojanci” su posebno opasni zato što ih korisnik uopšte ne primećuje. Problem je i u tome što velike kompanije, posebno banke, zataškavaju hakerske krađe, kako bi izbegli javnu sramotu i gubitak klijenata. Sa druge strane, i policija u SAD-u veoma teško ulazi u trag lopovima ove vrste, jer to zahteva i vreme, i novac, i znanje.

Radule Šoškić je imao i susrete sa hakerima, pravim majstorima za ulazak u kompjuterske sisteme. Oni organizuju skupove i na njima prikazuju svoja dostignuća u probijanju zaštita u programima. Bio je prisutan na jednom takvom kongresu, pod nazivom „Blek Het”, prošle godine u Amsterdamu. Među hakerima postoje dobri i loši, kaže on. Prvi se bave probijanjem sigurnosnih sistema, a otkriće „rupa” u nekom programu zadržavaju za sebe ili ih objavljuju na internetu, što spada u sferu kriminala. Sa druge strane, dobri hakeri javljaju velikim firmama za propuste koje otkriju u programima, recimo „Microsoftu”, i često postaju saradnici velikih preduzeća u otkrivanju njihovih grešaka.

– Kad čovek vidi šta ti ljudi umeju da urade, bude mu jasno koliko smo u zaostatku za svetom. Upoznao sam momka, hakera od 22 godine, iz Nemačke, velikog stručnjaka. On ima preduzeće od pet ljudi, bez kancelarije i sa tom ekipom brine o kompjuterskoj sigurnosti 50 klijenata, firmi koje se nalaze širom sveta. I vozi „audi” – veli Šoškić.

Na hakerskim skupovima u svetu organizuju se i takmičenja u hakerisanju. Šoškić kaže da u tim igrama hakeri imaju zadatak da od, primera radi, četiri umrežena kompjutera, nađu onaj koji je najslabije zaštićen i da iz njega izvade poverljiv dokument. Ko prvi uspe da ga pročita, pobedio je. Naš sagovornik je i član Udruženja sudskih veštaka za informativne tehnologije, koji bi, u nekim budućim suđenjima sajber-kriminalcima trebalo da se bave ovom, što se dokazivanja tiče, prilično komplikovanom granom kriminala.