Прихватна станица је прво одредиште за пут до Прихватилишта у коме деца остају краће или дуже време, све док се не утврди шта је најбоље да се учини за њихово безбрижније детињство.

Има деце која чекају на хранитељску породицу, али већина одлази у један о домова. Илија је стигао пре десет дана. По трећи пут је овде. Невероватно, али је истинито.

Рођен је у већем граду у унутрашњости Србије. Живео је са оба родитеља, али каже да се сећа да је мајка, када је био мали, отишла од оца због његовог пића.

Када су њих двојица остали сами, отац је наставио да се брине о њему и то је био баш прави отац. Ништа му није недостајало. Трудио се да му буде добро, мада је умео да буде прек када се напије, свађао се са другима, умео чак и да се побије, али на њега никада није подигао руку. Зато га је Илија обожавао.

– Није имао дозволу и често је возио пијан. Због тога је стигао у затвор, јер није хтео да плати новчану казну. Можда није имао. Не знам. Знам да сам преко ноћи, када је он отишао на издржавање казне, остао сам.

Тада је провео два, три  месеца сам, не сећа се добро, али памти. А онда је стигао у Прихватилиште где су га заиста лепо прихватили. Опет је имао ко да брине о њему. Више није био гладан, жедан и жудан нечије пажње.

– Тада су одлучили да ме пошаљу у један од домова за децу без родитељског старања у унутрашњости. Упорно сам одбијао да идем у школу. Стално сам бежао са часова и био бунтован па су морали да ме врате у Прихватилиште да се пронађе ново решење. После тог другог боравка у Прихватилишту, отишао је у непознат град.

– Стигао сам у Дом „Петар Радовановић” у Ужицу. И дом и град су ми се много допали. Нажалост, ни тамо није било другачије: бежао сам са часова, био немиран у школи и дому... Свађао сам се са васпитачима, највише око школе.

И из овог  лепог дома у граду на обалама Ђетиње Илија је побегао. Када је пронађен опет су га пребацили у Прихватилиште.

Сада је поново на месту одакле је и почео своје боравке по домовима, али није крио да овде највише воли да буде. А биће и може да остане само док му се не нађе дом у коме ће бити безбедан. Илија се нада да више неће имати жељу да побегне, јер, како рече, сад је старији и зрелији и свестан је да се не може стално бежати од обавеза.

Снежана Прљевић