Nemaju svi đaci jednake uslove za školovanje Foto Beta

Gotovo 42 odsto stanovništva Srbije živi na selu, a njihov stepen obrazovanja je zabrinjavajuće nizak. Škole na selu su lošije opremljene nego one u gradu, učenici postižu niže rezultate od vršnjaka u velikim školama, a predškolskim vaspitanjem je obuhvaćeno samo 15 odsto seoske dece.

Podaci Odbora za obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti govore da čak 36,3 odsto stanovnika nema završenu osnovnu školu, dok 28,7 procenata ima samo osnovnu školu. Kod ženskog stanovništva taj procenat je još viši. To znači da 65 odsto stanovnika sela nema nikakvo profesionalno obrazovanje. Tipičan je primer druge najveće opštine u Srbiji – Sjenice, u kojoj 44 odsto seoskog stanovništva nema osnovnu školu.

S druge strane, u Srbiji ne postoje prosvetni dokumenti koji se bave ovim problemima, u Ministarstvu prosvete niko nije zadužen da se bavi obrazovanjem seoskog stanovništva, niti je Narodna skupština ikada raspravljala na ovu temu. Istovremeno, upravo će ruralni razvoj i seoska deca biti deo upitnika koji svaka zemlja mora da popuni prilikom aplikacije za članstvo u EU.

Problem postoji i u podacima, jer po Ministarstvu prosvete osnovnu školu na selu završava 99 odsto dece, po republičkom Zavodu za statistiku 92 odsto, a po podacima nekih NVO samo 72 odsto…

– Pored postojećih problema, dve krupne mere prosvetnih vlasti – racionalizacija školske mreže i prelazak na finansiranje po glavi učenika, ukoliko ne budu izvedene na promišljen način, dodatno će ugroziti seoske škole – objašnjava profesor dr Ivan Ivić.

Prema podacima, više od 66 odsto škola u Srbiji su male seoske četvorogodišnje škole, u kojima se školuje 9,4 odsto dece. Članovi ovog odbora, ujedno i članovi Obrazovnog foruma, već 15 godina obilaze škole i na licu mesta su se uverili da su dobri primeri – izuzeci.

– Upadljive su razlike između postignuća đaka na selu i u gradu, što je razumljivo, jer su te škole lošije opremljene, kadrovi često odlaze tamo na kaznu, prosto su prepušteni sami sebi, nema čak ni kontrole da li se drže časovi ili ne. Primera radi, u opštini Mionica jednoj školi pripada i romsko naselje koje je udaljeno sedam kilometara. Poslednji autobus ide posle drugog časa i sva deca iz tog naselja tokom celog školovanje odlaze iz škole posle drugog časa jer ne mogu da pešače, a naročito kada je sneg – navodi dr Ivić.

Poseban problem su kombinovana odeljenja, kojih u Srbiji ima više od 3.000 i u kojima nastavnik u istom danu treba da realizuje nastavu za četiri razreda ili da se pismeno pripremi za 16 predmeta svaki dan.

U selima gotovo i da nema vrtića, nastavlja profesor, pa škole moraju da preuzmu i ovu funkciju.

– Nije potrebna strana donacija da bi se sredilo jedno kupatilo ili kupilo desetak knjiga. Ponekad je dovoljna i dobra volja. Jer ako dete ide u školu u kojoj ne može da opere ruke ili u kojoj je klozet u gorem stanju nego u njegovoj kući, ta škola nikada neće biti autoritet, niti uzor za dete. Naravno da ima i pozitivnih primera, poput Sokobanje koja veoma vodi računa o svoja 22 isturena odeljenja. Ali to su sve izuzeci, koji ne treba da počivaju na entuzijazmu pojedinaca, već da se sistemski reši – smatra dr Ana Pešikan.

Po njenom mišljenju, obrazovanje seoskog stanovništva mora postati tema od nacionalnog interesa, jer kao da se zaboravlja da na selu ipak živi tri miliona stanovnika.

Stručnjaci predlažu da se, pre svega, usvoji dokument o specifičnim problemima obrazovanja seoskog stanovništva, neka vrsta „bele knjige” o seoskom obrazovanju, u kojoj bi se definisale konkretne mere koje bi trebalo preduzeti. To znači podizanje kvaliteta obrazovanja u seoskim školama, da škole preuzmu na sebe i funkcije vrtića i obrazovanja odraslih i centra kulturnog života, stvaranje regionalne asocijacije seoskih škola i njihovo povezivanje sa poljoprivrednim školama i fakultetima.

Sandra Gucijan