Nema univerziteta u svetu čiji pogled nije uperen ka Šangaju. U jednom od najmnogoljudnijih gradova svake godine se sastavlja lista 500 odabranih, na koju bi svaki da se upiše. Zašto? Zato što ona bolje od ičega odmerava koliko neka visokoškolska ustanova vredi.

Dva „Politikina” članka – prvi pre pet, a drugi pretprošle godine – nadahnula su poslenike na Beogradskom univerzitetu da preduzmu sve da Srbiju uvrste među tridesetak zemalja u najjačoj ligi visokog obrazovanja i istraživanja.

Kakve će koristi imati naš univerzitet?

„Studentima se svuda u svetu otvaraju vrata za bolje i više plaćene poslove. Univerzitet je u prilici da stranim visokoškolcima (pa i domaćim, ako je to ispravno) naplaćuje višu školarinu i da većom zaradom unapređuje školovanje.

Nastavnici će dobijati veće plate i vannastavna primanja (raste verovatnoća učestvovanja u EU projektima). A država uvećava prihod od poreza na dobit”, u najkraćem objašnjava prof. dr Veljko Milutinović sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, jedan od pokretačkih duhova celog poduhvata.

Naš sagovornik je temeljno proučio uslove i osmislio svojevrsni vodič, što je naišlo na odjek u inostranstvu: nekoliki univerziteti su ga uposlili da ih u tome savetuje.

Na osnovu čega se dodeljuju šangajski  bodovi?

Citati, bodovi, pare

Voz za Šangaj ima šest vagona, duhovito objašnjava profesor Milutinović, a beogradski ne sme da bude ni duži, ni kraći. Prvi se slikovito naziva „veličina”, što na prvom koraku isključuje male univerzitete. U drugom su naučni radovi objavljeni u dva vrhunska međunarodna časopisa – „Sajensu” i „Nejčeru”. Treći je za radove iz časopisa sa „Indeksa naučnih citata” (SCI), koji uveliko odražavaju produkciju visokoškolske ustanove.

U četvrtom se nalaze svi citati iz stvaralaštva datog univerziteta. Peti vozi nobelovce i dobitnike najvećih internacionalnih priznanja iz nastavničkog sastava (navedene u Šangajskoj listi). A u poslednjem, šestom, ukrcani su nobelovci i drugi ugledni slavodobitnici iz redova bivši studenata (alumni).

Ali koliko vagona, toliko i zadataka.

Prvi koji se mora uraditi jeste da visokoškolska ustanova napravi portal na Internetu, na kojem ma ko u svetu može da vidi čime je to svaki profesor, asistent i student doprineo da se uđe na Šangajsku listu. „Ako moj kolega iz susedne sobe ima deset puta više bodova od mene, onda ja sledećeg leta neću ići na odmor. Sedeću kod kuće i pisaću naučne radove”, bez imalo uvijanja kaže naš sagovornik.

Iz prvog proističe drugi: neposredno i posredno plaćanje za bodove. Neposredno: recimo 1.000 evra za rad u „Sajensu” i „Nejčeru” i tako redom. „Iznosi su mali u poređenju s tim koliko takvi rezultati zavređuju”, obrazlaže profesor Milutinović, „ali je za početak bolje da novac dobiju za sedam dana, a ne nikada kao što se desilo u jednoj susednoj zemlji. A posredno: kada vlasnik univerziteta (u ovom slučaju država) dodeljuje novac za naučnoistraživačke programe, merilo mora da bude da li je to visoko na spisku važnosti za zajednicu, a iznos da se samerava prema tome koliko je dotični zaradio šangajskih poena”.

Nobelovci predavači

Treći podrazumeva da se ne može doktorirati bez određenog broja radova na SCI listi (kandidat mora da bude prvi autor, ne sme se dogoditi da više njih koriste isti rad kao uslov za „zeleno svetlo”). Vrednovanje treba da se razlikuje od oblasti do oblasti: u početku za fiziku, hemiju i srodne – tri rada, za medicinu, tehniku i bliske – dva i za pravo, ekonomiju i slične – jedan.

Četvrti iziskuje da svaki univerzitet uvede predmet na kojem će, u učionici ili preko Interneta, predavati samo nobelovci i ostali nosioci najviših međunarodnih odličja.

Peti preporučuje svakoj organizaciji bivših visokoškolaca (alumni) da pronađe nekoga koga bi imalo smisla predložiti za Nobelovu ili veoma uglednu internacionalnu nagradu.
I šesti zahteva je da svi autori ispod svojih radova moraju obavezno da navedu naziv univerziteta.

„Valja imati na umu da su svakome najvažnije tri činjenice: naučna slava, novčana zarada i više zvanje (veću uticaj). Šangajska lista je najcenjenija u svetu (ima i drugih), zato država treba da izdvoji novac da neki naš univerzitet tamo stigne, a zatim i ostane. Verujem da će zemlja čiji se ministar za nauku školovao na Harvardu umeti da iskoristi ukazanu priliku. Želim da zahvalim profesorima Demšaru i Tomaziću u Sloveniji, Sabou i Mešteru u Mađarskoj, Budegi i Valeru u Španiji, Zorzi i Desantu u Italiji, Stenstromu i Palmeru u Švedskoj, akademicima Rakiću, Đorđeviću i Lekoviću, rektoru Kovačeviću i profesorima Kostiću i Popoviću (ETF) na visprenim opaskama”, zaključuje prof. dr Veljko Milutinović.

Stanko Stojiljković