Нема универзитета у свету чији поглед није уперен ка Шангају. У једном од најмногољуднијих градова сваке године се саставља листа 500 одабраних, на коју би сваки да се упише. Зашто? Зато што она боље од ичега одмерава колико нека високошколска установа вреди.

Два „Политикина” чланка – први пре пет, а други претпрошле године – надахнула су посленике на Београдском универзитету да предузму све да Србију уврсте међу тридесетак земаља у најјачој лиги високог образовања и истраживања.

Какве ће користи имати наш универзитет?

„Студентима се свуда у свету отварају врата за боље и више плаћене послове. Универзитет је у прилици да страним високошколцима (па и домаћим, ако је то исправно) наплаћује вишу школарину и да већом зарадом унапређује школовање.

Наставници ће добијати веће плате и ваннаставна примања (расте вероватноћа учествовања у ЕУ пројектима). А држава увећава приход од пореза на добит”, у најкраћем објашњава проф. др Вељко Милутиновић са Електротехничког факултета у Београду, један од покретачких духова целог подухвата.

Наш саговорник је темељно проучио услове и осмислио својеврсни водич, што је наишло на одјек у иностранству: неколики универзитети су га упослили да их у томе саветује.

На основу чега се додељују шангајски  бодови?

Цитати, бодови, паре

Воз за Шангај има шест вагона, духовито објашњава професор Милутиновић, а београдски не сме да буде ни дужи, ни краћи. Први се сликовито назива „величина”, што на првом кораку искључује мале универзитете. У другом су научни радови објављени у два врхунска међународна часописа – „Сајенсу” и „Нејчеру”. Трећи је за радове из часописа са „Индекса научних цитата” (SCI), који увелико одражавају продукцију високошколске установе.

У четвртом се налазе сви цитати из стваралаштва датог универзитета. Пети вози нобеловце и добитнике највећих интернационалних признања из наставничког састава (наведене у Шангајској листи). А у последњем, шестом, укрцани су нобеловци и други угледни славодобитници из редова бивши студената (алумни).

Али колико вагона, толико и задатака.

Први који се мора урадити јесте да високошколска установа направи портал на Интернету, на којем ма ко у свету може да види чиме је то сваки професор, асистент и студент допринео да се уђе на Шангајску листу. „Ако мој колега из суседне собе има десет пута више бодова од мене, онда ја следећег лета нећу ићи на одмор. Седећу код куће и писаћу научне радове”, без имало увијања каже наш саговорник.

Из првог проистиче други: непосредно и посредно плаћање за бодове. Непосредно: рецимо 1.000 евра за рад у „Сајенсу” и „Нејчеру” и тако редом. „Износи су мали у поређењу с тим колико такви резултати завређују”, образлаже професор Милутиновић, „али је за почетак боље да новац добију за седам дана, а не никада као што се десило у једној суседној земљи. А посредно: када власник универзитета (у овом случају држава) додељује новац за научноистраживачке програме, мерило мора да буде да ли је то високо на списку важности за заједницу, а износ да се самерава према томе колико је дотични зарадио шангајских поена”.

Нобеловци предавачи

Трећи подразумева да се не може докторирати без одређеног броја радова на SCI листи (кандидат мора да буде први аутор, не сме се догодити да више њих користе исти рад као услов за „зелено светло”). Вредновање треба да се разликује од области до области: у почетку за физику, хемију и сродне – три рада, за медицину, технику и блиске – два и за право, економију и сличне – један.

Четврти изискује да сваки универзитет уведе предмет на којем ће, у учионици или преко Интернета, предавати само нобеловци и остали носиоци највиших међународних одличја.

Пети препоручује свакој организацији бивших високошколаца (алумни) да пронађе некога кога би имало смисла предложити за Нобелову или веома угледну интернационалну награду.
И шести захтева је да сви аутори испод својих радова морају обавезно да наведу назив универзитета.

„Ваља имати на уму да су свакоме најважније три чињенице: научна слава, новчана зарада и више звање (већу утицај). Шангајска листа је најцењенија у свету (има и других), зато држава треба да издвоји новац да неки наш универзитет тамо стигне, а затим и остане. Верујем да ће земља чији се министар за науку школовао на Харварду умети да искористи указану прилику. Желим да захвалим професорима Демшару и Томазићу у Словенији, Сабоу и Мештеру у Мађарској, Будеги и Валеру у Шпанији, Зорзи и Десанту у Италији, Стенстрому и Палмеру у Шведској, академицима Ракићу, Ђорђевићу и Лековићу, ректору Ковачевићу и професорима Костићу и Поповићу (ЕТФ) на виспреним опаскама”, закључује проф. др Вељко Милутиновић.

Станко Стојиљковић