По узору на америчку академију „Ембри ридл”, у оквиру Ваздухопловне академије у Београду на јесен би заправо требало да проради прва струковна школа у нашој земљи у којој ће високо образовање стицали пилоти, али и флајтдиспечери и инжењери за одржавање ваздухоплова. По завршетку трогодишњих студија добиће дипломе струковног инжењера ваздушног саобраћаја – пилота, односно флајтдиспечера и струковног инжењера за одржавање ваздухоплова.

Тако ће пилоти, и онда када им здравље више не буде дозвољавало да лете, моћи да остану и раде на аеродрому и у авиокомпанијама као инжењери ваздушног саобраћаја, што им досадашње дозволе за рад стечене на курсевима нису омогућавале.

– Флајтдиспечери су задужени за организовање саобраћаја на земљи. Одређују где ће ко да пристане, где ће да се упаркира… Они знање и вештине код нас стичу кроз редовно средње стручно образовање, али могу и кроз курсеве, док се пилоти и стјуардесе у нашој земљи за сада школују искључиво кроз течајеве – објашњава за наш лист мр Горан Цвијовић, директор Ваздухопловне академије, наглашавајући да у формирању струковних студија учествују и Машински и Саобраћајни факултет у Београду.

Светске компаније данас траже да пилоти буду високообразовани кадрови, па је и то један од разлога због којих је потребно да се у образовни систем Србије уграде студије за пилоте. Тим пре што су наши пилоти веома тражени. Не треба заборавити да готово све веће иностране авиокомпаније имају бар једног пилота или механичара из Србије.

Стјуардесе и стјуарди ће се и даље обучавати само на курсевима, као што је то пракса свуда у свету. Такви курсеви организују се и у Центру за обуку београдске Ваздухопловне академије.

Течајеви за пилоте трају од 50 до 1.500 сати летења, односно од два до три дана па до две године. И ови најдужи могли би да буду знатно краћи када би временске прилике дозвољавале да се увек лети. Најкраћи су, каже директор, курсеви за приватног пилота. Да би се за то стекла дозвола, потребно је имати само 50 сати лета. А да би се био капетан потребно је у ваздуху бити 1.500 сати.

– Наши полазници сате летења одрађују у Вршцу, у оквиру Пилотске академије и на аеродрому у Сурчину, у оквиру приватне авиокомпаније „Пеликан ервејз”. Стјуардесе праксу имају у Школском центру „Јата”, а механичари у „Јат техници” и у војном Ваздухопловном заводу „Мома Станојловић” у Батајници. Сви остали на праксу иду у Школски центар Аеродрома „Никола Тесла” – каже наш саговорник.

И сама четворогодишња средња школа која чини стуб Ваздухопловне академије у Београду јединствена је у региону. Похађају је не само ђаци из Србије, већ и њихови вршњаци из БиХ, Црне Горе и Македоније. У њој се по међународним стандардима и захтевима школују авиотехничари, техничари ваздушног саобраћаја, мехатроничари, односно стручњаци за одржавање свих система на аеродрому, од радарских до оних за транспорт пртљага, спасиоци (техничари ваздушног саобраћаја за спасавање) и безбедњаци (техничари ваздушног саобраћаја за безбедност). Техничар ваздушног саобраћаја је до сада за ђаке био најатрактивнији смер, јер се ти стручњаци лако запошљавају у свету и могу добро да зараде. Две трећине ученика школе су дечаци, али је занимљиво да су на смеру за безбедњаке претежно девојчице.

Уз теоријску, ђаци имају и практичну наставу. Они склапају и расклапају авионе у школским радионицама и вежбају на три авиона у дворишту школе – „мигу 21”, „крагују” и „јастребу”.

Александра Бркић

-----------------------------------------------------------

Како је „Драпшин” постао академија

Ваздухопловна академија у Београду настала је 2007. године трансформацијом средње школе „Петар Драпшин” у којој су се ђаци образовали за струке из области машинства и ваздушног саобраћаја.

– Очекујемо да ће Европска агенција за безбедност ваздушног саобраћаја EASAову установу следеће године лиценцирати као регионални центар за обуку ваздухопловног особља за југоисточну Европу – каже Горан Цвијовић, директор Академије, објаснивши да је та установа названа академија јер је у старту планирано да се под њеним кровом развију и струковне студије.