Srbijanka Turajlić, profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, dobitnica ovogodišnje nagrade „Osvajanje slobode” koju dodeljuje Fondacija „Maja Maršićević-Tasić” kaže da je prvi put u životu dobila nagradu za „totalni fijasko”. To, kako kaže u razgovoru za „Politiku”, nije nimalo prijatan osećaj, ali naglašava i da „nije bila neophodna nagrada da bi čovek, ako hoće malo da razmisli, shvatio gde živi i gde se kreće to u čemu živi”.

Nije više pitanje ni da li smo imali ova ili ona očekivanja 2000. godine. Ako je neko imao velika očekivanja, ona sigurno nisu bila realna. Ali mnogo je tužnije što 2009. godine nemamo nikakav pravac, odnosno, ako i imamo neki pravac, onda tonemo sve dublje. To je zabrinjavajuće, kaže Srbijanka Turajlić.

Ali iz vlasti stalno poručuju da je pravac Evropska unija.

Pravac EU je jedna od fraza koje se koriste, ne zna se iz kog razloga. Valjda se negde ceni da to prija ušima većine. Ključna karakteristika zemlje, i mislim da su tu mediji veoma podbacili, jeste što se nama građanima servira apsolutni privid života. Sve kao postoji, a kad malo bolje pogledate, ne postoji ništa. Nemamo državu, nemamo nijednu instituciju. Imamo neku farsu u skupštini, koja se, stekla sam utisak, promoviše do mere da bismo mi shvatili da je skupština besmisleno telo. Imamo tužilaštvo i pravosuđe koji su otvorili nebrojeno afera za ovih osam godina, a nijednu nisu zatvorili.

Te afere su uglavnom „nicale” iz stranačkih redova.

One su medijski atraktivne. Jedna stranka napadne drugu, pa se otvori afera, pa se o tome ima pisati, pa kad narod izgubi interesovanje izmisli se druga afera… Potpuni haos i bez ikakve ideje, ili je bar ja ne vidim. I bez ikakve nade da bi neko tu mogao da zavede red i da počne jednu po jednu aferu da rešava. Na primer, afera prodaje ispita u Kragujevcu otvorena je pre oko dve godine. Navodno je sad negde počelo suđenje, nisam sigurna šta se dešava. Afera u Zagrebu, na Zagrebačkom sveučilištu, istog „kalibra”, razrešena je za šest meseci. U javnim preduzećima, od upravnih odbora do portira, sva se mesta dele po koalicionim partijskim kvotama. Nikad tako nije bilo. Neverovatno je u kojoj meri je vlast bahata. I onda imate besmislene floskule, poput „započinjemo reformu”. Sve reforme započinjemo već devet godina i izgleda da je „započeti” postao trajni glagol. Imate odbranu zakona o medijima pod firmom slobodnog puta u Evropu. Prosto je neverovatno da neko misli da ćemo, ako mediji budu pod paskom zakona, mi brže, bolje i efikasnije ući u Evropu, nego ako imamo slobodne medije.

Ko to misli?

To je bilo obrazloženje podrške LDP-a Zakonu o informisanju. Spremna sam, naravno, da prihvatim legitimne političke razloge LDP-a da to uradi, ali onda mislim da je trebalo izaći sa mnogo konkretnijim političkim razlozima, a ne prodavati nam priču o evropskom putu. Evropski put su prevashodno slobodni mediji i niz drugih stvari.

I predsednik Tadić je ponovio da je EU strateški cilj Srbije.

To je tačno, ali predsednik Tadić je ponovio i više puta najavljivao beskompromisnu borbu protiv korupcije, a onda nam upriliči listu zvanica koje želi da vidi za svojom trpezom sa gospodinom Bajdenom. I mi se odmah zapitamo ima li tu zaista namere da se bilo ko obračuna sa korupcijom. Ne verujem da bilo koja od tih izjava ima bilo koje značenje, osim da se ovde stvari zamagle i da se na neki način građani prosto slude u tim ponovljenim izjavama. A davno je rečeno da kad ponovite jednu laž puno puta, ona postaje istina. Ljudi na kraju počnu da veruju i da mi ozbiljno jurimo osumnjičene za ratne zločine, i da se ozbiljno borimo protiv korupcije, i da ozbiljno idemo u Evropu. A od svega toga vidite samo neprekidno uvećavanje privilegija onih koji su na vlasti i neprekidni porast stege te vlasti da bi sebe učinila trajnijom i moćnijom. U tom kontekstu teško da mi imamo slobodu.

-----------------------------------------------------------

Bili smo dobronamerni amateri

I sami ste bili u vlasti kao pomoćnik ministra prosvete. Da li ste već tada videli nešto od ovoga o čemu govorite?

Moram da priznam da nisam, bar ne u ovoj meri. To je zaista bio samo početak. Mi smo bili skup dobronamernih amatera, koji se nikad nisu bavili tim poslom, i otkrivali smo kako se taj posao radi. Imali smo neke uspehe i neke neuspehe, verovatno više neuspeha, nego uspeha, ali čini mi se da je taj početak nužno morao biti takav. Ušli smo u sistem koji je potpuno bio urušen, a nismo imali dovoljno znanja kako se sistem gradi. To je neka, po meni, olakšavajuća okolnost toj vladi. I, naravno, imali smo premijera koji je imao potpuno jasnu viziju šta hoće da uradi. Ne mogu reći ni da je on radio na baš preteranom jačanju institucija, ali mi se čini da je tog momenta to možda bilo i razumljivo. Ali danas to više nije razumljivo. Devet godina kasnije niste ništa uradili da se izgrade institucije. Naravno da je najveća odgovornost na dve vlade Vojislava Koštunice, jer je na njima bilo da grade institucije, ali nažalost, moram priznati da ni ova vlada nije tu pomerila ništa. Čak je neke stvari vratila nazad. Godinu dana je, ipak, neki period u kojem se moglo očekivati da se makar vidi da će se nešto uraditi, ali ne vidi se ništa.

M. R. Petrović