Србијанка Турајлић, професорка Електротехничког факултета у Београду, добитница овогодишње награде „Освајање слободе” коју додељује Фондација „Маја Маршићевић-Тасић” каже да је први пут у животу добила награду за „тотални фијаско”. То, како каже у разговору за „Политику”, није нимало пријатан осећај, али наглашава и да „није била неопходна награда да би човек, ако хоће мало да размисли, схватио где живи и где се креће то у чему живи”.

Није више питање ни да ли смо имали ова или она очекивања 2000. године. Ако је неко имао велика очекивања, она сигурно нису била реална. Али много је тужније што 2009. године немамо никакав правац, односно, ако и имамо неки правац, онда тонемо све дубље. То је забрињавајуће, каже Србијанка Турајлић.

Али из власти стално поручују да је правац Европска унија.

Правац ЕУ је једна од фраза које се користе, не зна се из ког разлога. Ваљда се негде цени да то прија ушима већине. Кључна карактеристика земље, и мислим да су ту медији веома подбацили, јесте што се нама грађанима сервира апсолутни привид живота. Све као постоји, а кад мало боље погледате, не постоји ништа. Немамо државу, немамо ниједну институцију. Имамо неку фарсу у скупштини, која се, стекла сам утисак, промовише до мере да бисмо ми схватили да је скупштина бесмислено тело. Имамо тужилаштво и правосуђе који су отворили небројено афера за ових осам година, а ниједну нису затворили.

Те афере су углавном „ницале” из страначких редова.

Оне су медијски атрактивне. Једна странка нападне другу, па се отвори афера, па се о томе има писати, па кад народ изгуби интересовање измисли се друга афера… Потпуни хаос и без икакве идеје, или је бар ја не видим. И без икакве наде да би неко ту могао да заведе ред и да почне једну по једну аферу да решава. На пример, афера продаје испита у Крагујевцу отворена је пре око две године. Наводно је сад негде почело суђење, нисам сигурна шта се дешава. Афера у Загребу, на Загребачком свеучилишту, истог „калибра”, разрешена је за шест месеци. У јавним предузећима, од управних одбора до портира, сва се места деле по коалиционим партијским квотама. Никад тако није било. Невероватно је у којој мери је власт бахата. И онда имате бесмислене флоскуле, попут „започињемо реформу”. Све реформе започињемо већ девет година и изгледа да је „започети” постао трајни глагол. Имате одбрану закона о медијима под фирмом слободног пута у Европу. Просто је невероватно да неко мисли да ћемо, ако медији буду под паском закона, ми брже, боље и ефикасније ући у Европу, него ако имамо слободне медије.

Ко то мисли?

То је било образложење подршке ЛДП-а Закону о информисању. Спремна сам, наравно, да прихватим легитимне политичке разлоге ЛДП-а да то уради, али онда мислим да је требало изаћи са много конкретнијим политичким разлозима, а не продавати нам причу о европском путу. Европски пут су превасходно слободни медији и низ других ствари.

И председник Тадић је поновио да је ЕУ стратешки циљ Србије.

То је тачно, али председник Тадић је поновио и више пута најављивао бескомпромисну борбу против корупције, а онда нам уприличи листу званица које жели да види за својом трпезом са господином Бајденом. И ми се одмах запитамо има ли ту заиста намере да се било ко обрачуна са корупцијом. Не верујем да било која од тих изјава има било које значење, осим да се овде ствари замагле и да се на неки начин грађани просто слуде у тим поновљеним изјавама. А давно је речено да кад поновите једну лаж пуно пута, она постаје истина. Људи на крају почну да верују и да ми озбиљно јуримо осумњичене за ратне злочине, и да се озбиљно боримо против корупције, и да озбиљно идемо у Европу. А од свега тога видите само непрекидно увећавање привилегија оних који су на власти и непрекидни пораст стеге те власти да би себе учинила трајнијом и моћнијом. У том контексту тешко да ми имамо слободу.

-----------------------------------------------------------

Били смо добронамерни аматери

И сами сте били у власти као помоћник министра просвете. Да ли сте већ тада видели нешто од овога о чему говорите?

Морам да признам да нисам, бар не у овој мери. То је заиста био само почетак. Ми смо били скуп добронамерних аматера, који се никад нису бавили тим послом, и откривали смо како се тај посао ради. Имали смо неке успехе и неке неуспехе, вероватно више неуспеха, него успеха, али чини ми се да је тај почетак нужно морао бити такав. Ушли смо у систем који је потпуно био урушен, а нисмо имали довољно знања како се систем гради. То је нека, по мени, олакшавајућа околност тој влади. И, наравно, имали смо премијера који је имао потпуно јасну визију шта хоће да уради. Не могу рећи ни да је он радио на баш претераном јачању институција, али ми се чини да је тог момента то можда било и разумљиво. Али данас то више није разумљиво. Девет година касније нисте ништа урадили да се изграде институције. Наравно да је највећа одговорност на две владе Војислава Коштунице, јер је на њима било да граде институције, али нажалост, морам признати да ни ова влада није ту померила ништа. Чак је неке ствари вратила назад. Годину дана је, ипак, неки период у којем се могло очекивати да се макар види да ће се нешто урадити, али не види се ништа.

М. Р. Петровић