Реформом пореског система, која треба да се оконча до краја ове године, требало би да се неопорезива основица за плате повећа са садашњих шест на 16.500 динара, а да се свака исплата преко те суме опорезује јединственом стопом – 20, а не 12 процената. То је, за сада, само један од предлога. Има и других. Шта се тиме жели?

Да се послодавци ослободе сваког намета на ниске плате не би ли без пореских захватања повећали зараде најмање плаћеним радницима и што више пријавили оних који раде на црно, а да се, у исти час, не смање фискални приходи, јер ће се у државну касу слити више пара корекцијом минималне стопе и од ширег обухвата већих плата.

То значи да ће, рецимо, на просечну плату од 32.000 динара мало више од половине – 16.500 бити без пореза, а остатак би се оптеретио са 20 одсто. Што већа плата, више пара, али уз исту стопу.

Тако ће се, рачунају, предлагачи пореске реформе уместо садашњих 65 динара на сваких 100 динара нето зараде, смањењем доприноса за социјално осигурање, убудуће плаћати 47 динара. Прогресивнијим опорезивањем већих зарада оптерећење најугроженијих радника који примају минималну зараду (половина од просечне), смањило би се на 35 од 100 динара нето зараде. Идеја аутора пореске реформе је да се додатни приходи у државну касу прикупљају повећањем пореске стопе на зараде са 12 на 20 одсто, али то не би важило за плате ниже од 16.500 динара.

Милојко Арсић, један од аутора, сматра да би реформа пореза на зараде и доходак грађана и пореза на добит предузећа требало да се спроведу већ до краја године, а да се постепено уводе измене у наплати пореза на имовину.

– Једна од мана постојећег пореског система је у томе што су различити извори дохотка различито опорезовани – каже Арсић. – Он има и малу прогресивност, јер је неопорезиви део зараде сада само 6.000, а циљ промена је да се он повећа. Друго, порез на укупан годишњи приход плаћа само око један одсто обвезника. А међу њима су адвокати, контролор лета, али нема ниједног великог предузетника. Зато се предлаже пропорционални порез на зараде, са јединственом пореском стопом и неопорезивим делом од 16.500 динара. На остатак плате преко неопорезиве суме плаћао би се порез по јединственој стопи од 20 одсто. Постоји и други предлог, да неопорезиви део зараде буде 10.000 динара. Тада би на зараде од 10.000 до 30.000 динара порез био 10 одсто, а на зараде преко 30.000 динара плаћао би се порез од 20 одсто. Суштина је да уколико се смањи пореска стопа, смањио би се и неопорезиви део, али је циљ да се у буџет прикупи иста количина пара.

Предложена прогресивнија расподела пореског терета помогла би да се смањи незапосленост, која је у Србији највећа међу слабије квалификованом радном снагом са нижим примањима, указује Никола Алтипамарков из УСАИД пројекта подршке економском развоју Србије и један од аутора предлога нове пореске политике.

– Пореске утаје и сива економије постоје у свим државама. У земљама Европске уније је између 10-15 одсто бруто домаћег производа, а у Србији око 30 одсто БДП-а – указује Алтипамарков. – У Србији нису ретки послодавци који својим радницима исплаћују део прихода „на руке”, чиме се избегава плаћање пореза и доприноса, док се обавезе по основу пореза на додату вредност редовно обрачунавају и измирују. Повећањем више стопе ПДВ са 18 на 22 одсто, а ниже са осам на 12 процената, где је најмање утаја, и смањеним опорезивањем зарада, где су пореске утаје највише, смањио би се обим сиве економије.

Многи привредници у Србији сматрају да метод наплате ПДВ није одговарајући и да доприноси мањку ликвидности привреде. ПДВ обвезници су у обавези да одговарајућа средства уплаћују месечно, односно тромесечно, на основу фактурисаног промета у претходном периоду. Привредници би желели да се ПДВ не плаћа на фактурисан промет, већ на наплаћен промет, јер плаћања међу привредним субјектима често касне и по неколико месеци.

Алтипамарков тврди да наведене примедбе не стоје. Српски ПДВ систем прати европску праксу и директиве Европске уније који дефинишу настанак ПДВ обавезе на основу фактурисаног, а не наплаћеног промета. Такав систем наплате ПДВ-а се годинама примењује у европским земљама, а њихове привреде не пате од проблема „хроничне неликвидности”.

– Дакле, прави проблем који је неопходно решити јесте неликвидност српске привреде, а не организација самог ПДВ система – тврди Алтипамарков. – Друго, често се помиње и да би повећање ПДВ-а повећало инфлацију. Међутим, повећање ПДВ-а може да, евентуално, изазове само једнократно повећање нивоа цена. ПДВ систем нема никакав додатни дугорочни утицај на инфлацију.

Предстојећим променама пореског система Србија настоји да побољша конкурентност своје привреде.

– Пореска конкуренција смањивањем пореза на добит и пореза на доходак, како би се привукле стране инвестиције, нарочито је видљива у региону источне Европе – напомиње Алтипамарков.

Са том праксом почела је Словачка 2004. године увођењем пропорционалног пореза на добит и доходак од 19 одсто. Затим се придружила Румунија у 2005. години с порезом од 16, да би Бугарска, Македонија и Албанија у протеклих неколико година увеле пропорционалне порезе од 10 одсто. Чешка је у 2008. такође увела пропорционални порез од 15 одсто, док је Црна Гора најавила увођење пропорционалног пореза од девет процената у 2010. години.

Александар Микавица