Доношењем закона и подзаконских аката Србија би до краја године могла да добије први прави надзор за контролу квалитета горива, што би помогло возачима да у сваком часу знају шта сипају у резервоаре својих аутомобила.

Консултант за мониторинг у Србији предложио је да би у Србији годишње могло да се уради око 450 контрола бензина и дизела, за шта би у опрему требало уложити између 800.000 и 950.000, док би накнада за узорковање износила око 150.000 евра, истакла је Снежана Ристић, начелник у Сектору за нафту и гас у Министарству инфраструктуре и енергетике, на јучерашњем Нафтном националном форуму, додајући да остаје и даље нерешено питање ко би у Србији контролу финансирао, јер је реч о великој суми.

Уколико би се мониторинг спроводио ради еколошке заштите, односно смањења угљен-диоксида, годишње би се узимало 3.500 узорака горива што изискује још веће инвестиције и много већу накнаду за испитивање квалитета.

Како Србија нема своју државну лабораторију за контролу квалитета горива, консултант је предложио да се искористе постојећи капацитети, али и отварање нових лабораторија и обезбеђивање неопходних средстава која треба уложити у овај важан пасао на који нас обавезују и прописи Европске уније.

Консултант је на основу броја пумпи у Србији предложио ширу проверу квалитета горива, и то тако што би се свака пумпа бар једном годишње контролисала и бензин и дизел, што би било око 3.000 узорака.

Маркирањем 40 милиона литара горива које је у Србији рађено од 15. новембра 2010. до истог датума 2011, а којим се контролисало гориво у складиштима, резервоарима, баржама, пумпама, утврђено је да су сви контролисани деривати одговарајућег квалитета, рекао је Зоран Филиповић, помоћник министра за инфраструктуру и енергетику.

Презентујући искуства контроле квалитета горива у Белгији, Холандији и Румунији, НикКлостериз Интеректа, једне од водећих компанија у овом послу, рекао је да без обзира на то што је током контрола било случајева да узорковано гориво не одговара прописаним стандардима да не зна да и један прометник завршио на суду.

Како би били кажњени они који су „варали” возаче и точили им гориво које не задовољава европски стандард квалитета, новине су објављивале имена пумпи на којима не треба точити, што је била највећа казна за прометнике, каже Клостер. Најстрожа казна је када се појединцима затвори пумпа, привремено или трајно, закључио је Клостер.

Ј. Петровић