Konkurencija čisti korupciju

Politikin poslovni klub
Dok su ljudi u Srbiji ubeđeni da žive u državi u kojoj je korupcija sve veća, najnovija istraživanja Centra za liberalno-demokratske studije, čiji će rezultati biti predstavljeni u septembru, pokazuju da je korupcije, danas, ipak manje nego pre pet-šest godina, konstatuje dr Boris Begović, autor nedavno objavljene knjige "Ekonomska analiza korupcije", inače profesor ekonomije na beogradskom Pravnom fakultetu i predsednik CLDS-a.

To što se percepcija običnog sveta ne poklapa sa rezultatima istraživača, ovonedeljni gost Politikinog poslovnog kluba delom pripisuje činjenici da se u Srbiji danas otvorenije priča o ranije zabranjenoj temi. Ali, i sam priznaje da je, i posle tolikih istraživanja i analiza, zaista teško odgovoriti na pitanje – da li smo mi i u kojoj meri korumpirano društvo?

"Nesporno je da su skandinavske zemlje i Novi Zeland ′najčistiji′ i da su Bangladeš i Nigerija najgori. Ali nisam siguran da je baš tolika razlika između nas koji smo devedeseti i Bugarske koja je mnogo bolje rangirana – na 54. mestu."

Kako se zapravo meri korupcija i da li je to uopšte moguće izvagati?

Merenje korupcije je, u stvari, jedan ogroman metodološki problem. Korupcija sama po sebi nije stvaranje i uvećanje vrednosti, već preraspodela postojećeg. Ona je skrivena, kažnjiva pojava, čiji akteri svoje učešće ne priznaju da ne bi snosili posledice. Postavlja se pitanje da li je korupcija u nekoj zemlji velika ili mala. U odnosu na šta? Šta nam je reper: Finska ili Bangladeš. Da li je sigurno korupcija manja u zemlji koja je na 34. nego u onoj koja je na 38. mestu? Stoga je najpouzdanije merenje korupcije u vremenu: kad imamo jednu zemlju i istu metodologiju, onda možemo da govorimo da li je korupcija u njoj veća ili manja ove u odnosu na prethodne godine. Bitno je i istraživanje mehanizama, uzroka i efekata korupcije i izrada studija po sektorima. Nepouzdani su odgovori na opšte pitanje "šta mislite koliki je nivo korupcije u vašoj zemlji", a mnogo pouzdaniji kad uvoznike pitate za korupciju na carini ili pacijente za stanje u zdravstvu.

Koliko ste ljudi anketirali?

Prvo je rađena anketa javnog mnjenja kojom je obuhvaćeno 1.760 ljudi, a potom je anketirano trista preduzetnika. Prvi put 2001. godine, a potom 2006, na istom reprezentativnom uzorku. I pokazalo se da korupcija pada.

Koliko su preduzetnici kao učesnici u korupcionoj igri uopšte spremni da to priznaju?

Na pitanje – kada ste poslednji put podmitili nekoga, između 60 do 70 odsto njih kaže "ne znam". To je kao da ste ih pitali "šta ste jutros doručkovali" a oni vam rekli da ne znaju. Međutim, poenta je u tome što su oni i 2006. i 2001. imali isti podsticaj da to prikriju. Zato je bitno ovo poređenje u vremenu, jer se tu pristrasnost ne menja.

Ipak da definišemo, kako da razlikujemo korupciju od drugih sličnih kriminalnih pojava?

Ne prihvatam definiciju Svetske banke, po kojoj je korupcija svaka zloupotreba javne funkcije. Takva definicija uključuje širi spektar aktivnosti, tradicionalnih naziva – krađa, pljačka, pronevera... To nije korupcija. Pronevera i krađa su jednostrani činovi, dok je korupcija razmena: ja sam nešto platio, za to sam nešto dobio. U toj razmeni se suštinski javlja pristrasnost: neko ko ima određena ovlašćenja pristrastan je prema onima koji su mu platili, ili ga potkupili na drugi način. To se čini najčešće namerno i iza svega stoji materijalni interes.

Šta rađa korupciju, gde su uzroci? U čoveku ili sistemu?

Odluku da li će nekoga da korumpira ili će biti korumpiran donosi pojedinac. Neprihvatljivo je obrazloženje "sistem me je naterao". Drugo je pitanje suštinskih uzroka korupcije – koji su podsticaji pojedincu da korumpira ili da bude korumpiran.

Šta je, onda, suštinski uzrok – podsticaj korupciji?

Ukratko, uzrok korupcije je državna intervencija. Na primer, visoka carinska zaštita domaćih proizvođača podsticaj je uvoznicima da podmite carinike da bi pošiljka prošla bez plaćanja ove dažbine. Drugo je pitanje zašto je carinska stopa, recimo, 40 odsto i kako je do nje došlo.

Ali za carinsku zaštitu ponekad su zainteresovani i stranci koji su time podstaknuti i došli na ovo tržište?

Došli bi oni i bez toga, ali bi platili državi nižu cenu. I oni su sada domaći, pa je i njihov interes da budu zaštićeni, jer na taj način prisvajaju određenu rentu, predstavljajući svoj interes kao interes društva i nalazeći put preko vlade do parlamenta da obezbede tu zaštitu. Ali to nije srpska specifičnost. Tipičan primer protekcionizma je i američka lista strateških proizvoda na kojoj su se našle i uvozne kvote za kikiriki.

Koliko monopoli u javnom sektoru podstiču korupcij

Što manje monopola i države, to manje korupcije. Šta je to što čisti korupciju? Konkurencija. Konkurencija ukida rentu i više nema šta da se preraspodeljuje, pa nema ni korupcije kao sredstva takve preraspodele.

Zvuči kao zalaganje za ukidanje države?  Priznaćete, bez države je, ipak, nemoguće?

Apsolutno je netačno da se neoliberalna ili "čikaška" struja, kako nas nazivaju, zalaže za ukidanje države. Zna se šta je poželjna uloga države.

A to je?

Osnovna funkcija države mora da bude snažna zaštita ljudskih sloboda od same države, ali i od kriminalnog dela privatnog sektora, koji narušava te slobode, zaštita privatnih imovinskih prava kao osnove funkcionisanja tržišne privrede i nadgledanje i po potrebi prinudno izvršenje ugovora. Kao što reče Mankur Olson, nije slučajno što se u grbovima država nalaze silne životinje, orlovi i lavovi, a ne registar-kase, čekovne knjižice, virmani...

Posledice korupcije su ogromne: po ekonomsku efikasnost, strane investicije, privredni rast... Šta je, ipak, najveća šteta?

Obaranje ekonomske efikasnosti, jer to umanjuje društveno blagostanje. Umesto da razvijaju nove proizvode i  unapređuju poslovanje, preduzetnici se bave time kako i koga da podmite. Kriminal postaje privredna grana.

Ovih dana objavljena je vest da je bivši šef kineske službe za kontrolu ispravnosti hrane i lekova pogubljen zbog uzimanja mita. Da li su naše kazne primerene?

Kaznena politika može da bude stravično zaoštrena i da verovatnoća primene bude izuzetno visoka, ali ako je korist od korupcije ogromna, onda teško da će biti uspešna... Prohibicija u SAD  je doživela neuspeh jer su profiti od ilegalne prodaje alkohola bili ogromni. Kad je ukinuta prohibicija nije ni bilo šverca i korupcije. Ili kod nas, posle ukidanja obaveze prijavljivanja spoljnotrgovinskog posla, sa redovima koji su se protezali od zgrade SIV-a do Centralnog komiteta, ukinuto je i mesto gde može da se "zaradi" korupcija, nestali su podsticaji za korupciju. U tome je čar deregulacije.

Korupcije je danas, kažete, manje. Kako da je bude još manje?

Bojim se da neću biti preterano maštovit, vraćajući se na priču o jačanju konkurencije i umanjenju državne intervencije daljom, da ne kažem potpunom liberalizacijom spoljne trgovine, deregulacijom obavljanja privrednog života u zemlji, koja posledično uvećava ekonomske slobode privrednih subjekata, eliminacijom društvene svojine i privatizacijom javnih preduzeća kako bi se definitivno stavila van državne kontrole. I naravno, jačanjem one poželjne uloge države, što podrazumeva snažnije i efikasnije pravosuđe. Naravno, ne treba očekivati neke spektakularne pomake, jer napredak i u ovoj oblasti uvek ide milimetar po milimetar

--------------------------------------------------------------------------

Ključ za zdravstvo – reforma osiguranja

Šta učiniti da se zaustave korupcionaške afere u srpskom zdravstvu?

Osnovni problem našeg zdravstva je sistem finansiranja. Trajno rešenje ovog problema je potpuna reforma zdravstvenog osiguranja: uvođenje različitih nivoa zdravstvenog osiguranja. To znači i ravnopravnost dva sektora – državnog i privatnog: da osiguranje važi i za jedan i za drugi sektor, dakle, da pacijent može da bira.

Kod nas, međutim, isti ljudi rade i u privatnom i u državnom sektoru

Angažovanje jednog čoveka u oba sektora, samo po sebi, nije konflikt interesa. Naravno, ako je takvo angažovanje veoma precizno regulisano, kako se ne bi dogodilo da neko obaveze u državnom sektoru otaljava i koristi poziciju za pribavljanje pacijenata za privatni posao. U mnogim zemljama postoji mogućnost da lekar koji radi u državnoj bolnici, po podne u toj istoj bolnici obavlja privatnu praksu. Ali uz plaćanje korišćenja prostorija, opreme i osoblja.

--------------------------------------------------------------------------

Da se zna ko su lobisti

Suočavamo se sa još jednom novotarijom na našim prostorima – lobiranjem, koje nam često "miriše" na korupciju. Da li je lobiranje ili je korupcija kad jedna pi-ar agencija plati svog "kolegu", ministrovog činovnika, da nagovori šefa da otvori fabriku njenog klijenta?

Nezakonito je što je taj činovnik uzeo novac, ali ako ministar samo otvori fabriku, ako se time ne utiče na državnu politiku i ako se sve završi na slikanju u novinama, onda to nije lobiranje. Lobiranje je suštinski, strateški uticaj na državnu politiku. Ako neko angažuje pi-ar agencije, grupe za pritisak, "nezavisne" eksperte koji će biti dobro plaćeni, kako bi u javnosti stvorili utisak da je 40-procentna carina jedino moguće rešenje, pa pod pritiskom javnosti, a ne zato što je neko dobio nekoliko desetina hiljada evra, ministar to predloži vladi, vlada parlamentu, a parlamentarci to aminuju, onda je to lobiranje. To je legalno. Za dobro funkcionisanje lobiranja veoma je bitno da ono bude transparentno.