Човек који хоће да купи НИН

Мирослав Богићевић из Шапца, иначе власник концерна "Фармаком МБ", узбуркао је српску медијску сцену намером да у конзорцијуму са делом редакције купи недељник НИН. Богићевић је током последњих десетак година створио завидну пословну империју, у којој су ПИК у Дебрцу, шабачка "Млекара", Фабрика акумулатора у Сомбору, ливнице у Пожеги и Гучи, рудник у Зајачи код Крупња, као и бивша "Зоркина" деоничарска друштва "Еструидирана амбалажа" и "Друштвени стандард", али је у јавности мало познат.
Каже да се све ово време трудио да "не скреће превише пажњу на себе", и како нам је признао – ово je његов први разговор и фотографисање за новине.

У штампи је писало да је могући власник НИН-а у београдским круговима стекао надимак "млекаџија". Међутим, у родном граду га зову или Микоје, или Баја. Прво – вероватно (од миља) због имена Мирослав, мада је код њега присутна дилема да би то могло бити и по руском Микојан, пошто је отац Слободан (Бата) Богићевић, бивши дугогодишњи секретар шабачке општине, један од последњих декларисаних комуниста у Шапцу, а Баја – јер комуникацију углавном почиње и завршава наведеном речју.   

Када сам га позвао телефоном (јавља се само на познат број), разговор је текао овако: "Реци бајо". "Бајо, требало би да направим причу са тобом за новине". "Је л’ ружну бајо?" Непосредношћу и мирним тоном Богићевић зна да успостави однос са саговорником, и неки у томе виде корен његовог пословног развоја.

– Никад се у животу нисам посвађао. Аполитичан сам, или боље – не припадам ниједној партији, и нисам био ни на једном страначком скупу. Једном давно, гости у Градској кући у Шапцу били су Предраг Марковић и Саша Витошевић из Г-17 плус, па је тадашњи председник СО Душан Петровић позвао све привреднике. Тада сам дошао и ја, пошто је Витошевић у то време био министар пољопривреде, а моја фирма се бавила производњом минералних ђубрива – каже за наш лист Мирослав Богићевић.

Приватно предузеће "Фармаком" Богићевић је основао још 1990. године, док је радио као службеник филијале Републичког завода за здравствено осигурање у Шапцу. Почео је са једном, па другом апотеком у овом граду, а трећу је отворио у Руми. Крајем деценије снабдевао је увозном сировином посустале "Зоркине" фабрике "Заштиту биља" и "Обојену металургију", и не крије да је у тим пословима зарадио први велики новац. Као стратешки партнер, сарађивао је и касније са заштитарима, који су му остали дужни 180 милиона динара (дуг са каматама сада је скоро 300 милиона).

– Намеравао сам да купим "Заштиту биља", која се продавала из реструктурисања, значи 100 одсто власништво, али су синдикати тражили нереалан социјални програм и однос пола – пола у управљачком тиму. Да би схватили да то не иде, нисам се појавио на првој аукцији. Међутим, фабрика је продата другом купцу, а та приватизација касније је завршена раскидом уговора. Зашто за то време нисам тражио наплату дуга, иако сам имао све инструменте? Једноставно: да у граду у којем живим са породицом не би рекли како сам намерно потопио "Заштиту биља" – истиче Богићевић.

У међувремену, власник "Фармакома" је на београдској берзи 8. јула 2003. године за 79 милиона динара купио већински пакет акција ПИК у Дебрцу, у чијем поседу je 220 хектара земљишта под заливним системима, четири хектара шуме, силос од 30.000 тона, фабрика сточне хране од 20.000 тона, восококвалитетан млин од 10.000 тона, товилиште јунади од 1.500 квадрата, радионица за механизацију од 1.174 квадрата...

Крајем исте године у трогодишњи закуп узео је "Зоркину" фабрику "Минералних ђубрива", уз годишњу надокнаду од 20.000 евра. Следећа велика инвестиција била је шабачка "Млекара", коју је 27. јануара 2004. купио за 510 милиона динара, уз обавезу да инвестира 246 милиона динара. На тој аукцији, француски произвођач сира "Бонгрен" и енглески "Салфорд" одустали су код 200 милиона динара, док се заступник руског капитала Горан Љубичић зауставио на понуди од пола милијарде.

– Куповина "Млекаре" показала се као добар потез. Дневни улаз сировог млека од тадашњих 67 тона повећали смо на 190 тона, запослили још 140 радника (од 330 на 470), набавили 40 нових камиона и управо завршавамо најмодернији погон "стериле" на Балкану од 2.200 квадрата. Такође, изванредна инвестиција су фабрика акумулатора, обе ливнице и рудник олова и антимона. Акумулаторе продајемо авансно, а ливница у Гучи и рудник у Зајачи сада за један месец ураде више него читаве прошле године. Открићу тајну: куповали смо углавном предузећа са сировинском базом у окружењу – прича Богићевић.

Каже да је чуо разне чаршијске приче о пореклу свог капитала, па чак и да су то наводно паре супруге убијеног премијера Србије. Тврди да Ружицу Ђинђић никада није лично упознао, као и да пословне банке радо прате предузећа са добрим пословањем и развојном визијом, какво је "Фармаком".

– Није ни Душан Петровић (министар правде) дошао и рекао ми да купим НИН. "Фармаком" је велика фирма са око 2.500 радника, која је последњих неколико година имала добру сарадњу са овим недељником. Прија ми чињеница да 80 одсто редакције жели да уђе у конзорцијум. Новинари НИН-а знају да би у "Фармакому" имали знатно боље услове за рад, а ми бисмо добили велику маркетиншку подршку. Жао ми је што је аукција одложена, али нећу одустати. Управо је објављен и датум продаје шабачког "Гласа Подриња" (16. новембар), тако да ћемо учествовати и на овој аукцији – наглашава Богићевић.

Шапчани Богићевићу замерају што се креће у пратњи џипова и телохранитеља. Бодигард такође прати и његовог унука у школу. Он каже да му се у овом делу "живот заиста претворио у пакао", али да правила безбедности то налажу. Још 2003. године добио је потврду да је на мети одређених криминалних група, после чега га је једно време чувала полиција, а затим је ангажовао професионалну агенцију.

– Овде можеш да погрешиш само у два случаја: да ти обезбеђење не треба, а да га плаћаш, или да ти треба, а да га немаш. Определио сам се да не ризикујем – рекао нам је највећи шабачки бизнисмен Мирослав Богићевић.

Мирољуб Мијушковић

-----------------------------------------------------------

НИН може да се прода и на аукцији и на тендеру

Недељник НИН може да се прода и на аукцији и на тендеру, као уосталом и свако друго српско предузеће. Законске обавезе на стриктну приватизацију фирми на један или други начин заправо и нема. Тачније, ниједан члан Закона о приватизацији такву поделу не прописује, већ постоји само начелна препорука дата у уводном коментару тог закона да ће се продаја средњих и малих предузећа углавном спроводити методом јавне аукције. За она велика и друштвено значајнија, по нигде написаном правилу, требало би да се примени метод тендера.

Повод да потражимо одговор на питање како НИН може да се приватизује била је тврдња неких чланова редакције овог недељника да предузећа са мање од 50 запослених, какво је и предузеће НИН, не могу бити приватизована на тендеру.

Стручњак за приватизацију др Данило Шуковић, иначе члан Савета за борбу против корупције, потврђује да обавеза продаје предузећа тендером или аукцијом зато што су мала, велика или друштвено значајна нигде није законски прописана. По његовим речима, избор метода продаје препуштен је Агенцији за приватизацију, односно Влади Србије која верификује њихове одлуке.

– Агенцији за приватизацију тако су дата велика овлашћења која нису потребна. Ми смо у Савету за борбу против корупције критиковали та велика дискрециона права која има држава. Требало је, на почетку приватизације, рећи која предузећа ће се продати на тендеру, што би значило да сва остала иду на аукцију – каже Шуковић.

Ј. Р.