Универзитет у Оксфорду постао је данас главни центар за научно истраживање мафије, а водећи експерти су професори италијанског порекла, социолог ДијегоГамбета (1952) и криминолог Федерико Варезе (1965). После класичног дела о том светском проблему „Мафијашка етика и дух капитализма“,чији је аутор Ђузепе-Пино Арланди, Гамбета је, на основу систематских истраживања, изложио нова социолошка сазнања о мафији, док је његов колега Варезе усмерио светлост на најмоћније и најразгранатије мафије на нашој планети, као што су руска, кинеска, италијанска, колумбијска, албанска, пољска итд., међу којесе сместила и „Наша ствар“из Србије.

Гамбети сматра да је мафија организатор „економије криминалних услуга“и „приватни заштитник лица“која се баве разним илегалним активностима. Све што је по законима и прописима држава кажњиво и забрањено, у „поретку“и „друштвеном уређењу“мафије постаје легитимно и легално.Ипак, то није држава у држави, већсвојеврсна „привредна грана“, чији босови баснословно наплаћују своје услуге и заштиту, тврди Гамбета.

За мафију не постоји грађанин, већсамо клијент. Њему се даје „гаранција“, која се саопштава помоћу „језичких сигнала“који су средство комуницирања како међу припадницима мафије, тако и са онима који су њен ослонац, у распону од чиновника и полиције, преко управе и судова, до моћних привредника, политичара, чак државника.

„Мафијашко уже“пролази,дакле, кроз многе руке,увек је крваво, има истовремено и вредност робе и вредност новца.Међутим, то уже мора се неминовно затегнути око нечијег врата.

Варезе је установио да је један од највећих проблема мафије врло сужена могућност „поделе рада“и легализација крваво стеченог финансијског капитала. Услед тога, мафија је приморана да буде у сталном покрету. Пошто је новац веза свих веза и може учинити кугу љупком, а убици и криминалцу подарити углед и част, мафија пружа руке према поседницима моћи, пре свега политичарима.Ако „индустрији насиља“пође за руком да се укотви испод трона моћи, онда део државних, друштвених и привредних сила доспева под капу онога који је капо ди тути капе.

Руска мафија – о којој је у земљама западне Европе и САД објављено досад више књига,међу којима је и „Кум Кремља“Паула Клебникова, који је 9.јула 2004. платио главом ту своју књигу од 490 страница – описана је врло студиозно у Варезеовом делу.Та мафија, чији су главни центри у Лондону, Берлину и Њујорку, има своја седишта у 5.700 места, око 100.000 наоружаних припадника и годишњи приход од око 1.000 милијарди евра!

Не мању пажњу изазивају подаци о кинеској мафији, која је успела да организује „привреду у сенци“у којој тренутно ради више од 80 милиона људи и у чијим рукама су три четвртине нових радних места у тзв. неформалном сектору у Кини.Огроман број илегално запослених људи остаје без новчане надокнаде, тврди Варезе, а више од половине судских одлука се не спроводи. За кинеске тријаде – како се зове мафија у тој земљи – нема препрека, јер је све преплетено као у густо изатканој мрежи.Триаде имају главну речи у трговини дрогом, која се допрема углавном из Бурме.

Албанска мафија, специјализована за илегалну трговину оружјем и цигаретама, прање новца и наркотике, такође је изузетно моћна. У њеним је рукама једна трећина светске трговине дрогом!

Пољска мафија држи примат у организовању илегалних прелазака преко граница и убистава широм Европе, док српска мафија названа по угледу на сицилијанску Коза Ностру - „Наша ствар“, чији је првобитни центар био у Милану, има данас центре у Немачкој, Холандији, Шведској и САД. Омиљене делатности чланова те „наше, а светске“мафије су рекетирање, илегална трговина оружјем и дрогом, као и разни други послови из области „економије криминалних услуга“.

Рајко Ђурић