Кад-тад ће неко,или нешто, извући ову нашу радничку класу и поштену интелигенцију из транзиционог мрака у који су упали. Тај неко, сигурно није Лазар Ристовски, а то нешто, не може бити његов филм „Бели лавови”.

Зашто? Па, нема ту довољно „револуционарног” потенцијала који би покренуо широке народне масе. Не може се „револуција” (филм) водити по систему – ја, па ја и само ја, јер би се то онда звало one man show.

У револуцији (филму), баш као и у животу, мора да постоји и ми. А да није тог повременог „и ми” у „Белим лавовима”, у понеком од блиставих глумачких узлета Христине Поповић (незаборавна сцена извођења песме „Свилен конац”), Гордана Кичића (стриптиз), Вука Костића (гангстерско виђење режије рекламног спота) или Монике Киш (најмоћније женско попрсје после Фелинијевог „Амаркорда”), гледалац би и дефинитивно био нагнан на закључак да је его Лазара Ристовског велики као планина. Јер, као глумца га има у готово сваком кадру, што му је омогућио Ристовски-сценариста, форсирао Ристовски-редитељ, а допустио и Ристовски-продуцент.

Најслабија карика у овом стваралачко-ауторском ланцу јесте недовољно разрађен и неконзистентан сценарио, са превише монолога, афоризама, експлицитних досетки, накалемљеног уместо спонтаног, изворног, хумора. Важна и веома актуелна тема радничко-интелектуалистичког незадовољства српском верзијом демократије, државом, заглављеном транзицијом и наметнутом глобализацијом, која покреће и важна питања попут оног које је класе радничка класа, у „Белим лавовима” се брзо разводњава меандрима од „керефека”, експлицитно рецитованих памфлета и цитата, претварајући потенцијалну трагикомедију у обичну фарсу...

Естетика филма је неореалистичко-надреалистичка, повремено блиска и стрипу, по пригушеним тоновима, атмосфери и редитељском рукопису слична и првенцу Лазара Ристовског, филму „Бело одело”. Редитељ-Ристовски је унапред знао да у директору фотографије, професору Милораду Глушици, у сценографском магу Миленку Јеремићу и искусном и увек поузданом монтажеру Петру Путниковићу, може да има сигурне ослонце и то је врло добро искористио. Симпатични су, па и драгоцени, повремени омажи филмовима које Ристовски воли, међу којима је и мексички класик „Један дан живота”...

Глумац-Ристовски је Ристовски каквим га углавном добро познајемо, мада сам и даље склона да тврдим да су му драмски потенцијали моћнији од комичних, док је Ристовски-продуцент изванредно обавио посао начинивши да „Бели лавови” продукцијски изгледају „упаковано” као милион долара...

Све у свему, „Бели лавови” су пропуштена прилика да се о нашој актуелној стварности, ево баш о овом данашњем тренутку, филмски проговори и доследније и моћније, па и смешније. То, наравно, не значи да покушај Ристовског није за поштовање. Он је бар имао петљу да проба. И храброст да срочи стихове „Радничког репа” у којима је јасно и гласно сабрао углавном све оно што о „овима горе” мисле студенти, ђаци, радници, сељаци и поштена интелигенција. А шта ако се „Раднички реп”, од Јутјуб хита, претвори у хит првомајског уранка? Е, то бих баш волела да видим!

Дубравка Лакић