Конфузан и предугачак, отупелих оштрица, сав подређен ефектима и упакован у причу која се да свести на осредњу бајку за узраст детета од десетак година – такав је, у најкраћем, „Аватар”, нови филм Џејмса Камерона.

Великом филмском магу се ипак мора признати да нико као он не уме да потроши и заради тако огромне паре. Чак и за нешто што се, на нивоу садржаја, може назвати и најобичнијим „млаћењем празне сламе”, а на нивоу форме и спектакуларном визуелно-техничком екстраваганцијом којом више треба да се баве компјутерски генијалци, рецензенти видео-игара, мајстори фотошопа, неголи филмски критичари.

Но, шта је ту је. Пред нама је најскупља филмска продукција свих времена, филм у 3-Д техници, блискији анимираном него класичном играном филму, мегаломанска шарена парада најновијих техничко-технолошких достигнућа, с којима Камерон ни издалека не нуди оно што је нудио у својим претходним филмовима, попут „Терминатора”, „Истинитих лажи”, а о „Титанику” да и не говоримо. Све су то, баш као и „Аватар”, биле комерцијалне бомбе али су их, за разлику од овог последњег филма, красиле инвентивност и стваралачка оригиналност.

Штос са аватарима, одавно популаризован захваљујући компјутерским игрицама, већ је виђен и искоришћен у низу филмова, а Камерон сада само покушава да му придода једну нову димензију бавећи се пројекцијом света будућности. Тај свет смештен је на далеку планету Пандора, на коју су се искрцали земаљски научници у намери да се домогну драгоценог минерала који би решио земаљску енергетску кризу. Да би умилостивили домородачка племена, висока бића плаве коже и жутих очију, Земљани су смислили аватаре – имитације домородаца, са задатком да наговоре становништво Пандоре да препусти налазиште минерала...

Ту сада наилазимо на прилично проблематичан и неинвентиван заплет. С једне стране, прича о сукобу „окрутних” завојевача и „идиличних” и неискварених домородаца поприма све обрисе праисторијске филмске матрице научене напамет још из времена филмова о каубојима и Индијанцима. С друге, Камерон на изненађујуће провидан начин покреће алузије на низ америчких интервенција по свету, од Вијетнама до Ирака, на уништавање прашума и све могуће горуће проблеме света, успут се служећи читавим серијалом баналних дијалога. Уз све то, бавећи се и трагичном судбином колектива, опасно „гази” и по патетици.

За „Аватар” се може још рећи и да је очекивано политички коректан филм. Иако видно фасциниран војном технологијом, Камерон ипак критикује милитаризам, уз то и похлепу великих компанија, а самим тим и суровост капитализма. Међутим, и ове су приче већ хиљаду пута испричане, а једну од њих прича тренутно и Обама. Но, Камерон као да о томе није обавештен, као да је изгубио контакт са реалношћу, пао с Марса или Пандоре, свеједно. Неко са његовим талентом, занатском вештином и визуелном даровитошћу, ово себи ипак није смео да дозволи.