Ниси на Фејсбуку, дакле – не постојиш. У првој декади двехиљадите свечано је проглашен крај било какве приватности. Започела је ера друштвених мрежа. Фејсбук је постао глобални феномен око којег се још увек воде медијско-културолошко-социолошке расправе, чији учесници, све сами стручњаци, најчешће и сами приљежно унапређују своје профиле на њему, откривајући о себи више него што су икада били спремни да признају.

Од играрија деветнаестогодишњих студената са Харварда који су, мотивисани више статусним напредовањем неголи визионарством, креирали ову популарну друштвену мрежу, сада већ са 500 милиона корисника, настала је империја чије је богатство процењено на више од 25 милијарди долара.

Медијско-културолошко-социолошка анализа феномена комуникације и стварања пријатељства у све изолованијем свету, међутим, није ни тема ни мисија филма „Друштвена мрежа” Дејвида Финчера, који је до сада већ освојио четири Златна глобуса и осам номинација за Оскара. Овде је реч о готово типично америчком биографском филму из суднице, током којег се кроз флешбекове гради портрет млађаног компјутерског програмера који је развио идеју Фејсбука – Марка Зукерберга и друштва око њега: инвеститора почетног капитала Едуарда Северина, оснивача мреже Напстера Шона Паркера и близанаца Винклфос који су на суђењу тврдили да је Зукерберг украо њихову идеју.

Дакле, реч је овде о филму класичног редитељског приступа, у којем основна наративна нит углавном подилази конвенцијама филмова из суднице како би се додатно поцртао двоструки аспект главног лика, док је нарација из позадине у служби грађења недовољно снажне друштвене сатире на тему односа привилегованих и непривилегованих, новца и каријеризма на Харварду, али и у данашњој Америци.

Финчер, кога бије глас освештеног аутора који се вешто инфилтрирао у холивудски „мејнстрим”, како би стварао филмове у којима је иновативно, чак и немилосрдно, разматрао отуђење као кључну категорију, сада је поприлично отупео оштрице. У „Друштвеној мрежи” није више тако „опаки друштвени хроничар” каквим су га сматрали после филмова „Седам”, „Игра”, „Борилачки клуб”, „Соба панике”, чак и после „Необичног случаја Бенџамина Батона”.

Финчеру се, наравно, не могу спорити занатске мајсторије. Он вешто и окретно балансира између смерница унапред назначених у самом сценарију са потписом Арона Соркина (према мотивима романа „Случајни милијардер” Бена Мезрика). С једне стране лебди питање да ли је Фејсбук само добро одрађен посао који је оснивачима донео брдо пара и то захваљујући воајеристичкој жељи људи да завирују у туђе животе, али и нарцистичкој црти безмало сваког људског бића да се покаже свету, макар и виртуелном. С друге стране, наговештено је као контрапитање и да ли је овде посреди сасвим нови вид структурисања друштвених односа који ће преузети примат у врло скорој будућности.

Поштујући задате смернице, Финчер се и сасвим лепо игра са ставовима и осећањима гледалаца, стварајући од „Друштвене мреже” и прилично калкулантски филм. Финчер га је пре свега наменио успаваној и отуђеној генерацији која своје слободно, а вероватно и своје радно време, проводи на интернет друштвеној мрежи са чијим их креатором овим филмом жели упознати.

Међутим, Дејвид Финчер је по питању Марка Зукерберга (Џеси Ајзенберг у добро одмереној интерпретацији) поприлично амбивалентан. С једне стране он га слика као одбојног, готово аутистичног студента, а са друге настоји да прикаже и његове позитивне стране, као и осећај хуманости који се крије иза хладне програмерске површине младића којем се суди за крађу идеја и издају пријатељства...

Биоскопски гледалац се уз „Друштвену мрежу” неће, дакле, пропаметити, али хоће забавити уз мудро одабране младе глумце, добар филмски ритам, брзе дијалоге и монтажне резове. Ко год и какав год да је заиста Марк Зукерберг (што из филма нисмо баш сазнали), чињеница је да је уписан у историју као најмлађи амерички милијардер, па ви сада видите шта радите на Фејсу.