Иако захтева доста стрпљења па и добре воље биоскопске публике, филм „Бели, бели свет” Олега Новковића, настао према сценарију драмске списатељице Милене Марковић, јесте арт-филм за поштовање. Могло је ово да буде и ремек-дело да је Новковић уложио додатни напор како би експозицију учинио нешто краћом и мање хаотичном. Тако би дозволио гледаоцу лакше упознавање са ликовима, околностима и намерама и постигао да први – слабији и други – далеко моћнији део филма, буду у знатно бољем и пожељнијем балансу.

У сваком случају, Новковић је пред собом имао тежак и комплексан задатак да, у основи, баналну причу исприча следећи принципе античке трагедије коју, неочекивано, осавремењује и брехтовским сонговима (знатно попуњавају празнине у ликовима) и уздиже на социолошко-политички ниво.

Претенциозно? Можда. Испоставља се, међутим, не и немогуће. Концепт, који су сценаристкиња Милена Марковић и Олег Новковић зацртали, функционише. Пре свега захваљујући редитељској храбрости, глумачкој снази, високим сниматељским дометима директора фотографије Миладина Чолаковића и музици Бориса Ковача. Наравно, и захваљујући нестварном амбијенту рударског града Бора окруженог димњацима што „пљују” кисели дим, загађују ваздух и становнике који у тишини чекају да се нешто деси, другачије и боље, за човека достојанственије, али се не дешава.

Тај и такав Бор, у који је смештена радња филма, важан је лик јер се сви остали, управо захваљујући њему, уклапају у жељену слику коју аутор жели да створи, а то је портрет и емоционалне и физичке опустелости коју са собом носи постиндустријска ера, са чиме Новковић завршава филм ефектно поентирајући масовном сценом рудара који, попут античког хора, смештеног изнад џиновског копа руде бакра, певају неку врсту химне бунта најављујући дан када ће „јести и пити са стола богаташа”.

До тог ефектног и моћног краја, међутим, протећи ће многе воде, јер Новковић своје праве намере почиње да открива тек у другом делу 121-минутног филма. До тада је гледалац уроњен у љубавну причу о „едиповској”, инцестуозној вези између немилосрдног старијег мушкарца (ауторитативан и за драмски набој створен Уликс Фехмиу) и изгубљене младе девојке (изванредна Хана Селимовић, право откровење), чија је несрећна мајка (убедљива и моћна Јасна Ђуричић), и сама још увек заљубљена у тог човека, тек изашла из затвора одслуживши казну за убиство мужа...

Све је ту у бојама мрака, безизлаза и смрти, а оваква трагедија могла је да се деси било где и у било каквом окружењу. Међутим, чињеница да је смештена у осиромашени и занемарени град (а некада рударски гигант), међу незапослене и гладне рударе, даје јој већу тежину и већи смисао него што га објективно има...

Филм „Бели, бели свет” представља и незаборавно естетско искуство, карактерише га и јединствени кинематографски језик, међутим, уколико бих морала да бирам између овог филма тандема Новковић-Марковић и њихове заједничке документарне драме „Рударска опера” (такође о људима са маргина друштва, рударима, Бору и Брехту), изабрала бих овај други. Искренији је. У односу на „Бели, бели свет” рађен је више из срца него из главе.

Дубравка Лакић