За пет-шест година, мало ко ће овај филм сматрати веома значајним у филмографији америчког редитеља Дејвида Финчера, у којој су већ уписани чувени наслови „Алијен 3”, „Игра”, „Борилачки клуб”, „Соба панике”, „Необичан случај Бенџамина Батона”, „Друштвена мрежа”, а као врхунски квалитет поцртан и издвојен филм „Седам”.

Не значи то да Финчерова екранизација извиканог шведског литерарног и филмског хита – трилогије „Миленијум” није добар филм. Реч је о нечем другом. Када је 2009. године књижевни првенац изненада преминулог Стига Лашона, иначе глобални бестселер продат у готово 60 милиона примерака, доживео и своју филмску адаптацију (филмови: „Девојка са тетоважом змаја”, „Девојчица која се играла ватром” и „Кула од карата”), у режији шведских аутора Нилса Ардена Оплева и Данијела Алфредсона, то је било оригинално, логично и апсолутно оправдано. Уз то, ова филмска крими трилогија о породичним тајнама, аветима прошлости, друштвеним аномалијама, трговини женама, криминалу, корупцији, уз довољно мистерије и узбуђења, имала је и европски филмски шмек и уз то је гледаоцима широм света скренула пажњу и на ризницу скандинавских и књижевних и филмских кримића.

Холивудски римејк је нешто што се може назвати продукцијским кавијаром. Скупо јело. Али, и кавијар и пасуљ, уколико их често једеш, досаде баш исто. Другим речима, холивудски филм „Мушкарци који мрзе жене” пати од оног што се зове већ виђено. И код писца Лашона и у шведској филмској и код самог Финчера који слови за занатског експерта у жанру стилизоване и мрачне трилер драме.

Финчеров филм није ништа друго до занатски врло добро урађен домаћи задатак. Заједно са својим сценаристом Стивеном Зејлијаном држао се предлошка углавном као „пијан плота”. Није му пошло за руком да превазиђе основну ману шведског књижевног па и филмског „Миленијума” која се огледа у танушном трилерском заплету и не баш чврсто скројеној причи. Међутим, оно што и овог пута краси Финчера јесте његов максимално функционалан и стилизован редитељски рукопис са којим све сегменте у филму поставља на право место у право време, затим и пажљиво грађен суспенс и свеукупна хладна и суморна атмосфера филма (изврсна камера Џона Кроненвета).

Исправна је и његова одлука да филм сними на оригиналним локацијама у снежној Шведској (велики допринос свеукупној уверљивости), да не форсира бомбастичне акционе призоре већ своје надалеко чувене вожње и необичне углове снимања, чиме је постигао раст напетости, сугестивности и алузије на скривену опасност, успоставивши наслућивање као темељни поступак којим је гледалац вођен кроз филмску причу. Исправна је и Финчерова одлука да не подилази америчкој америчкој пуританско-породичној публици (европска није толико „осетљива”, она и овако важи за декадентну) већ да је провоцира и тиме што није претерано ублажавао, у оригиналу постојеће а сада задржане, сцене бруталних силовања, инцеста и освете, породичне серијске убице и њихову нацистичку прошлост.

Као плус се рачуна и добар одабир глумаца: Данијел Крејг као од друштва одбачени новинар – осветник Микаел Бломквист и Руни Мара као Лизбет Саландер постпанк хероина – осветница проблематичне прошлости, одбојног али правичног карактера, харизматични су у својим ликовима које Финчер није конципирао као одметнике у холивудско-романтичарском походу против лицемерног друштва што крије авете прошлости, док је Кристофер Пламер као индустријски патријарх Вагнер чак неодољив...

Дакле, од Дејвида Финчера је добијено оно што се од њега и очекивало. На гледаоцима је сада да одвоје време и погледају филм чија дужина (158 минута) није сасвим оправдана...