Роман „Forward” (реч коју читамо на тастерима кућних плејера, рекордера или камера и означава премотавање унапред) прати три фазе експеримента у коме је главни „покусни кунић” лик извесног Боже (Ракића) Говедине. У првом делу, његов глас преузима камера, чипом повезана са људским „носачем”; у другом делу главни лик је оспособљен да преузме улогу наратора будући да је поново очовечен и ослобођен камере, док је трећи део заправо крњи дијалог коме главни лик присуствује али не проговара и ова завршница представља потенцијално, али не и коначно разрешење романа.

Блиска будућност у којој се одиграва потрага за убицом извесног тв-водитеља иницира исхитрене закључке да је роман уоквирен крими и СФ жанром. Оба жанровска предлошка су, међутим, варка која треба да одржи будном пажњу читалаца не би ли је, у коначном скору, усмерила ка оном битнијем слоју романа: причи о конституисању једног новог друштва чијем праскозорју управо и сами присуствујемо, а измештање радње романа у блиску будућност појачава премисе данашњице као кроз увеличавајуће стакло.

Под маском reality show потраге за злочинцем, кроз нараторско око хуманизоване камере, роман симулира документарност и валидност казаног/виђеног у оној мери у којој и сама тв форма reality емисија представља монтирану, виртуелну и потпуно искривљену стварност. Временско и топонимско померање „reality романа” из наше земље у блиску будућност Румуније недвосмислено указује на парадигму о данашњој Србији, мада и шира поређења нису искључена. Реч је о атмосфери „постисторијског” и постхуманистичког друштва у коме топоними нису пресудни, већ општи утисак о наступајућем времену у коме се императиви једног reality-show (весело-забавно) преокрећу у своју супротност (гротескно-испразно), обесмишљавајући подједнако злочин и смрт, трагедију и срећу, етику и емоцију. „Скупа продукција за јефтине људе”, рећи ће на једном месту Владушић, иронизујући готово сваки сегмент романа, користећи се искуствима телевизијских емисија где је „слика” (а у роману је то око камере) датост којој се пре свега бесвесно, а потом и безрезервно верује и која допушта да се без коментара напоредо находе (јукстапонирају) неспојиве ствари: водитељкин смех у присуству смрти, брендирана култура, човек коме свест преузима камера.

Оксиморонски монструми попут творевина злочин-смех, Нике-универзитет итд. производе форсирану иронију која током романа варира од духовитости до сарказма и постаје доминантна поетичка раван, подигнута до граница издржљивости читалаца стављених у предапокалиптичну, дистопијску атмосферу света у коме се драматичне појаве посматрају кроз варљиво „олакшану” визуру медијских слика, маркетинга или жанровских образаца.

„Forward” је, пре свега, роман који приповеда са повлашћених позиција знања, промишљених увида и моћног баратања језиком. Свеприсутни ауторски став сувереног приповедача брижљиво гради слојеве приповедања који посредно нуде онолико колико је читалац спреман да прихвати, што ово штиво у великој мери чини презасићеним до граница херметичности. И док је први део набијен хумором, проницљивим асоцијацијама, вешто вођеним дијалозима, у другом делу роман битно успорава оптерећен дигресијама (па и вишком текста), да би се у последњем делу, као блицем, осветлиле нове димензије штива које би се у том тренутку могло ишчитавати изнова, у новом светлу. Свеприсутна иронија у великој мери ублажава претенциозност поменутих тема и метода чије претходнике сагледавамо у пинчоновским теоријама завере, Ејмисовој постапокалиптичној атмосфери „Лондонских поља”, професорској књижевности Умберта Ека или Уелбековој дистопији, „Могућност острва”. Добро уочени апсурди данашњице, наративно скенирање медијско-техницистичко-футиристичког глобалног неба као решета, рупама избушеног хуманиодног Земљиног омотача, затим свежа и необична идеја да се роман композиционо и тематски сачини као reality-show, и све то упаковано у језичко-стилски перфектно изгланцане странице каквим не обилује домаћа проза у целини, заокружује „Forward” у далеко изазовније штиво од онога што се тренутно домаћем читаоцу нуди.