Да ли је могуће уметничко дело разумети ex nihili, ако на тренутак пренебрегнемо све теорије по којима такав концепт,уопште,може постојати?Упркос теорији, идеал већине читалаца је суочавање са делом без посредника, невино колико год је то могуће. Слободан Тишма, као целовита уметничка личност, нимало наивно, веома добро познаје све аспекте немогућности овог директног суочавања. Али,то још увек не значи да његова тежња ка идеалном случају у коме је уметност пре свега чист и непосредан доживљај, није релевантни уметнички концепт коме је подређен његов књижевни опус у целини, као и први роман, „Quattro Stagioni” (старомодерна травестирана исповест с ону страну гроба).

Слободан Тишма као комплексна уметничка личност дела већ више деценија је на неколико паралелних фронтова као скривена и,истовремено,присутна фигура домаће алтернативне и авангардне музичке, ликовне и књижевне сцене. Без изузетка, увек са позиција дубоко промишљеног и теоријски подупртог експеримента, увек са оне, помало елитне, позиције маргине која у одређеним круговима стиче култни статус.

Тишма свог наратора представља као Уметника, човека разапетог између потребе за стварањем и оптерећујућег пртљага сујете. Стога он, свесно,радије бира дистанцираност спрам стварања и окренутост уживању у „доживљају” уметности,но уметнички самопрегор и борбени ангажман. Под утицајем тезе Делеза и Гатарија да се величина једног дела проналази у грешкама, он тежи решењима где ће се неспретност, неутемељеност, „природност” установити као идеали писања. Зато би први „доживљај” овог романа могао бити погрешан утисак да пред собом имамо „наивног”наратора, што недоследно меша архаичне, измишљене и жаргонске речи, згубидана што лута поглављима, пискара склапајући причу од размишљања, успутних опаски и биографских момената, док се свака напетост расплињава захваљујући веома лабаво постављеном оквиру потраге започиниоцима једне крађе и два убиства.

Последње поглавље, „За нестрпљиве”, открива целокупан садржај романа, концентровано препричан. Али,спознајом саме радње романачиталац не постиже много, те намах постаје јасно да се смисао и не налази у кохерентном праћењу радње, што је додатно и наглашено унакрсно измешаним поглављима која доприносе декомпоновању романа. Нестрпљивом читаоцу, дакле, измиче оно суштаствено у делу –сам „доживљај”, али и чињеница да „наивни” главни јунак то свакако није, будући да, нимало случајно, он заправо не пискара, већ твори метатекст, да не губи дане узалудно, већ лута попут Џојсовог Блума кроз псеудомитолошке просторе измишљеног/стварног Дјурвидека/Новог Сада (са безброј варијација) и буколике просторе природе/Шумице, да сама прича није аутобиографска и,најзад, да Тишма нема намере да се за свој роман, нити за своје ставове грчевито бори, већ препушта читаоцима да свако у свом ритму, према сопственим могућностима и по личном нахођењу,открива или оставља неспознатим шта му је воља.

Овако ненаметљив концепт једног романа у коме све може бити истовремено опуштено, успутно, случајно и без веће важности, као што може добити и обрисе врхунског штива веома доследно спроведеног у маниру једне аутентичне поетике, деценијама изграђиване „старомодерне” мисаоности која укључује „традиционалистички” концепт промишљања дела базираног на познавању великог броја најсавременијих мислилаца, а потом „травестиране” у један сасвим особениживотни став са којим овај роман јасно кореспондира. А то је став где је „слаба” позиција пожељнија од јаке, маргина од центра, дефанзива од офанзиве, ненаметљивост од наметљивости, скромност од хвалисања, најзад, позиција у којој је Ништа (више пута наглашено у роману) као одсутност, пожељније од онога што представља Све, односно присутност.

Несвакидашњи концепт који доноси једно сасвим другачије, изворно, природно узбуђење пред доследно комплексно спроведеном једноставношћу нове мисаоности, као и осећајности која избегавањем наметљивости попут лековитог хладног облога хлади усијане главе пуне сујете, безидејности, агресије, политичких и иних ангажмана.