„Бернардијева соба” је несвакидашње дело јасног концепта и формално до краја чисто изведене идеје која, парадоксално, афирмише све оно што 21. век дезавуише: естетско и уметничко као врховну вредност, усамљеност и скривеност од јавности, хуманизам и одрицање од моћи, престижа, политике, наметљивости и егоизма сваке врсте. Избегавање технолошког и цивилизацијског комфора потрошачког друштва, свих ововремених благодети које се тако лако претварају у замке за лов на хомосапијенса.

„Бернардијева соба” је настала на основу једне приче претходно објављене у двојезичном (мађарско/српском) часопису „Симпосион” чија су тема биле аутомобилске олупине. Роман је из приче о ауто-отпаду прерастао у причу о друштвеном отпад(ник)у, Пишти Петровићу. У главним цртама и овај роман наставља основне поетичке линије Слободана Тишме, а то је инсистирање на бартовском уживању у категоријама естетског и уметничког, на афирмацији „слабог субјекта” и концепта хуманизма ради откривања општих вредности које се из естетског преливају у сферу свакодневног као чин једне више правде: спајања универзума са људскошћу.

Одрицање од „воље за моћ” уграђено је у саме темеље Тишмине поетике и њега прати потпуно освешћени став да је свако писање идеолошко, да заговара извесне идеје, „политику”, али да та заокупљеност сопственим значајем превиђа постојање универзума. Проживљавајући један концептуални живот који због тога није ништа мање искрен, Слободан Тишма посредно показује да борба за моћ и тежња ка перфекцији воде егоистичној заокупљености собом.

Да су опседнутост техником, политиком, дневним трачевима, цивилизацијским прогресом оно што удаљава од људскости и да јој се једино уметност приближава. Отуда су и његови јунаци „слаби субјекти”, условни „беспосличари”, ненаметљиви људи, уметници и/или заљубљеници у уметност неодређене полности, недефинисаних циљева. Отуда и утисак лакоће Тишмине реченице, једноставности фабуле, непретенциозности идеја. Али, утисак је често варљив и оно што називамо лакоћом стила, код Тишме је ритмична реченица са музичком потком која врлудајући кроз реалистички дискурс изнедри необичну асоцијативност.

Избегавање јасне жанровске одређености, одрицање од перфектне композиције и других литерарних, занатских законитости, све су то одреднице саме Тишмине поетички зацртане жеље да се кроз уметника прозире људска несавршеност и грешност, а не техницистичка перфекција. Метафора Океана је у роману можда најјаснији траг онога за чиме Тишма трага инсистирајући на приближавању људскости и уметности, који представљају два од три темеља, упоришта његове уметничке пирамиде. До трећег, спајања са универзумом (Океаном), стиже се поштујући два претходно поменута принципа.

Тражећи смисао кроз повлачење из света реалности у својеврсни лимб, у неодређену егзистенцију без јасних граница индивидуалности, у потрагу која се очитује више у обрисима лутања и одрицања од сваке јасне акције, Тишмин јунак тежи једној врсти будистичког идеала нечињења. Одрицање од моћи, од историје и политике, избегавање суочавања, скромно бивствовање, ненаметљива егзистенција без удобности и лажног сјаја пролазности, а пре свега уживање у уметности, све су то путеви што воде ка досезању Океана, ка истинском доживљају универзума.

Алхемичарски и хомеопатски принцип „мање је више”, толико различит од свега актуелног у свету либералног капитализма, потрошачког начина живота, надмености технолошког прогреса и беспомоћности живота без маркетинга, постао је практично немогућ, иреалан. Чињеница да је заговорник тог принципа добио награду и дошао у жижу јавности донела је охрабрење и оптимизам каквом готово да се више нисмо ни надали. Година је 2012, смак света је близу, лепо је размишљати да ће то можда само бити смак света каквог смо до сада познавали. Ово је година Слободана Тишме, ако је веровати првим знацима, наступиће промене, ући ћемо у еру људскости.