Краљевски шкотски национални оркестар, један од најбољих европских оркестара, предвођен француским диригентом Стефаном Деневом и младом америчком звездом, виолинисткињом Хилари Хан, наступио је пред београдском публиком и наметнуо многа размишљања о различитим профилима симфонијских оркестара данас. Нетипичан избор програма свакако пада у део диригенту који је започео музицирање са „Пелеасом и Мелисандом” Габријела Фореа. Галски рафинман је симболизовао у партитури Фореа дует флауте и харфе и максималног утишавања оркестра у пијану, а наставио се истим маниром у извођењу  Виолинског концерта бр. 1 у Де-дуру, оп. 19 Сергеја Прокофјева и Осме симфоније у Ге-дуру Антоњина Дворжака.

Нигде вишка буке, нигде снажних форте кулминација, нигде „повишени глас”. Нигде страсти нити врелине.

Умекшавање је погодовало изванредној младој Хилари Хан, необичном и харизматичном бићу са виолином, којој све што замисли полази за руком. Одлично комуницирајући са оркестром и диригентом успева да ниједног тренутка звук соло виолине не бива „прогутан” ни надјачан од оркестра. Солисткиња је необичну партитуру и своју деоницу схватила у раскошној виртуозности подарујући јединство идеји коју је градила од почетка до краја дела, не уступајући испразности нити ефекту по сваку цену. Изузетно је добро осмислила и изразила различитост карактера и ситуација у партитури Виолинског концерта

 С. Прокофјева, а улога оркестра се управо видела у његовој секундарности и препуштању солисткињи да у сва три става покаже сопствени стил и домет виолинизма.

У том смислу Француз Стефан Денев потпуно је следио солисткињу не попуштајући ниједног момента нити исказујући намеру да галску разводњеност замени словенском робустношћу.

Утолико нам је и Дворжакова Осма симфонија, својим предивним темама, посебно у другом и трећем ставу, звучала превише утишано и денфовано, са само једним оствареним врхунцем у читавом делу, и то у последњем, финалном ставу.

Овај оркестар поседује огромне могућности и бројне модалитете израза. По свему што је могло да се закључи, музичари су следили до краја и без резерве концепцију свог диригента. „Спуштањем” доживљајне скале, међутим, доспело се до униформности. Тек нас је шкотска музика изведена на „бис” покренула из летаргије и додала уиграности, ритмичности, перфекцији оркестра животније сокове, означила радост и остварила добру атмосферу. Публика је пљескала у ритму, аплаудирала дуго и срдачно, учествујући у интерпретацији самог краја концерта и поздрављајући са великим симпатијама оркестар чија респектабилна биографија далеко прелази уобичајене стандарде.