Смештање пијанистичког реситала у Арену био је вишеструки ризик. Најпре због броја посетилаца, акустике сале, пријема пројекта код публике, „понашања” самог пијанисте, али и инструмента у новим условима. Сала је личила на спортску халу, подијум на ринг који се купао у црвеном светлу. На лед-екранима и видео-биму, свирање су пратиле различите слике из природе у веома јарким бојама. Березовском ништа није сметало. Чак ни камера која му се прикрадала са свих страна.

Сметао је понајвише звук клавира који је био превише озвучен и чији је цео високи регистар, дискант, врискао при најтишем удару. Реверберација тона у хали је била огромна, звук је кружио, одбијао се више пута, утростручавао и враћао сливајући се са претходним и следећим.

И електроника и покретне слике део су свакодневице данашње омладине. Можда у сусрет новим генерацијама, а у правцу електронских инструмената, посебно клавира, на којима многи данас свирају, можемо да наслутимо „електронску фазу пијанизма”.

Цео програм Березовског био је компонован у том духу – окренут љубитељима музике. Фасцинантно је шта он све може да одсвира, у каквом темпу и са каквом енергијом! Ипак, на програму су била пре свега два велика и озбиљна дела Брамсове Паганини варијације оп 35 и Равелов Ла Валс. Све остало били су одлично одабрани виртуозни комади који су заустављали дах. Посебно истичемо Гершвинове Прелиде, одломак из „Рапсодије у плавом”,  као отклон ка џезу који је Березовски извео са истом уметничком савешћу и укусом као и Шопена, кога, како је рекао, „највише воли”. Његов Шопен, посебно Валцери у низу, не звуче салонски, као лака, забавна и необавезна музика испуњена сетом меланхолика болесног од туберкулозе. Шопен Березовског пршти од здравља и мултиплицира техничке захтеве ( у редакцији Годовског ,Сен Санс, „Лабуд” ).

Неко је из публике прошапутао да му, у вртлогу бравуроза, недостаје једна Бетовенова соната, међутим, ни време ни место ни услови нису били за ту врсту литературе. Скоро сви су вапили за старим, акустичним Коларцем. А Бемус је овим перформансом упловио у нова и неистражена подручја. Хоће ли ликовно-музички хепенинг остати као знамен за сећање и памћење и непонављање или ће тим путем кренути музика? Постоје велики непријатељи, али и заговорници ове идеје.

Није било превише бравуроза, али ипак Албенисови комади, најпре „Астуриас”, а посебно нежна „Гранада” представљали су прави предах у непрекидним таласима снаге, страсти, салви пасажа, крупне пијанистичке технике (Лист, „Дивљи лов”) глисанда, трилера. Од перластог низања, преко свих регистара клавира до брзе репетиције тона и откривања подземних линија и преплета гласова, био је то аутентични пијанизам који многи стављају на прво место у свету.

Березовски је био несумњиви и врхунски уметник чија је појава могла да се уклопи у сваки концепт, а да то његовом пијанизму не науди.

На затварању, Бемус нам је понудио изазов отварајући питање рецепције музике у новим временима.