Prisustvovali smo koncertu visokog naboja, ogromnog interesovanja publike, velike gužve na ulazu u salu, onim retkim slikama kada se na balkonu sale sedi i čuči po stepenicama, a mnogo mladih stoji kao na počasnoj straži tokom trajanja nastupa Kemala Gekića. Beogradu treba koncertna sala od oko hiljadu mesta za ovakva gostovanja.

Kemal Gekić (47) koji se sa Akademije umetnosti iz Novog Sada, izgrađen u klasi Jokut Mihajlović, odavno uputio „u svet”, danas živi podeljeno i u vremenu i u destinacijama, između SAD i Japana, a koncertira po celom svetu. Njegov veliki uspon u karijeri započeo je 1985. kada je bio senzacija na Šopenovom konkursu u Varšavi.

Ceo prvi deo koncerta bio je posvećen Šopenovoj muzici. Činili su ga „Poloneza fantazija op. 61” i sve četiri balade. Među baladama Gekić nije pravio pauze, pa je izvođenje nalikovalo velikom baladnom sonatno-simfonijskom ciklusu od četiri stava, četiri karaktera i četiri etape doživljaja.

Gekića jedni vole, drugi ne prihvataju. Izaziva pažnju već samom svojom pojavom, dugim perčinom kose i pelerinom umesto fraka, naročitim poklonima publici, ekskluzivnog ponašanja na sceni i – sasvim ekskluzivnog sviranja.

Njegov Šopen je čvrsti Šopen, čvrste unutrašnje strukture, snažnih klimaksa, dramatizovan do krajnjih mogućnosti, ponekad, u insistiranju na snažnim forte akordima – i grub i rezak. Sasvim sigurno – drugačiji, originalan, Gekićev. U današnje vreme kada plejade mladih pijanista mogu da odsviraju neodsvirljivo na klaviru, do juče nezamislive tehničke bravure – biti i ostati svoj skoro da postaje jedini parametar razlika među njima.

Gekić u svom zrelom dobu poseduje perfekcionističku tehniku koja mu omogućava da se poigrava sa teksturom, što on i čini. Ne ostavlja nas bez daha, jer je u tom nama dalekom svetu poprimio drugačije civilizacijske slojeve, nije melanholičan niti ogrnut u slovensku patetiku, pa nam možda i zbog toga njegov briljantni i dramatični Šopen nije tako blizak.

Ravelov ciklus „Gospar noći” (u doslovnom prevodu i u možda boljem „Noćne prikaze”) prosuo se u impresionističkoj paleti pijanističkog osvajanja klavira kao instrumenta mnogo više nego Ravela kao kompozitora. Završna Listova „Španska rapsodija” upravo je istakla pijanizam bez premca i virtuozitet bez zadrške izvanrednog Kemala Gekića.

Oduševljena publika dobila je ceo, takoreći treći deo koncerta, sve samih  „biseva” od Dvoržaka („Humoreska”), do Šopena („Etida” ce mol, dva stava sonate u be molu), Šubert („Serenada”)  koje joj je ove večeri podario veoma raspoloženi pijanista.