Присуствовали смо концерту високог набоја, огромног интересовања публике, велике гужве на улазу у салу, оним ретким сликама када се на балкону сале седи и чучи по степеницама, а много младих стоји као на почасној стражи током трајања наступа Кемала Гекића. Београду треба концертна сала од око хиљаду места за оваква гостовања.

Кемал Гекић (47) који се са Академије уметности из Новог Сада, изграђен у класи Јокут Михајловић, одавно упутио „у свет”, данас живи подељено и у времену и у дестинацијама, између САД и Јапана, а концертира по целом свету. Његов велики успон у каријери започео је 1985. када је био сензација на Шопеновом конкурсу у Варшави.

Цео први део концерта био је посвећен Шопеновој музици. Чинили су га „Полонеза фантазија оп. 61” и све четири баладе. Међу баладама Гекић није правио паузе, па је извођење наликовало великом баладном сонатно-симфонијском циклусу од четири става, четири карактера и четири етапе доживљаја.

Гекића једни воле, други не прихватају. Изазива пажњу већ самом својом појавом, дугим перчином косе и пелерином уместо фрака, нарочитим поклонима публици, ексклузивног понашања на сцени и – сасвим ексклузивног свирања.

Његов Шопен је чврсти Шопен, чврсте унутрашње структуре, снажних климакса, драматизован до крајњих могућности, понекад, у инсистирању на снажним форте акордима – и груб и резак. Сасвим сигурно – другачији, оригиналан, Гекићев. У данашње време када плејаде младих пијаниста могу да одсвирају неодсвирљиво на клавиру, до јуче незамисливе техничке бравуре – бити и остати свој скоро да постаје једини параметар разлика међу њима.

Гекић у свом зрелом добу поседује перфекционистичку технику која му омогућава да се поиграва са текстуром, што он и чини. Не оставља нас без даха, јер је у том нама далеком свету попримио другачије цивилизацијске слојеве, није меланхоличан нити огрнут у словенску патетику, па нам можда и због тога његов бриљантни и драматични Шопен није тако близак.

Равелов циклус „Госпар ноћи” (у дословном преводу и у можда бољем „Ноћне приказе”) просуо се у импресионистичкој палети пијанистичког освајања клавира као инструмента много више него Равела као композитора. Завршна Листова „Шпанска рапсодија” управо је истакла пијанизам без премца и виртуозитет без задршке изванредног Кемала Гекића.

Одушевљена публика добила је цео, такорећи трећи део концерта, све самих  „бисева” од Дворжака („Хумореска”), до Шопена („Етида” це мол, два става сонате у бе молу), Шуберт („Серенада”)  које јој је ове вечери подарио веома расположени пијаниста.