На­ша сре­ди­на има не­ве­ро­ват­ну осо­би­ну да бр­зо и ла­ко за­бо­ра­вља сво­је за­слу­жне умет­ни­ке, на­уч­ни­ке, љу­де. Од­мах по­сле смр­ти, нај­пре стра­да­ју нај­за­слу­жни­ји! Ми­лен­ка Жив­ко­ви­ћа (1901-1964) одав­но су сви за­бо­ра­ви­ли, иако је у вре­ме­ну из­ме­ђу два свет­ска ра­та имао огро­ман удео у сре­ди­ни: био је ди­ри­гент, му­зич­ки пи­сац, аутор уџ­бе­ни­ка, ис­так­ну­ти про­фе­сор ком­по­зи­ци­је на Му­зич­кој ака­де­ми­ји, де­кан ове ин­сти­ту­ци­је, члан СА­НУ, а пре све­га ства­ра­лац. По­сто­ји ли па­ра­лел­на исто­ри­ја му­зи­ке на­ших за­бо­ра­вље­них ауто­ра и кон­ку­ри­ше ли она зва­нич­ној, пи­та се аутор кон­цер­та Бо­ри­слав Чи­чо­вач­ки.

Ту­жна је чи­ње­ни­ца да се де­ла на­ших ста­рих ауто­ра не из­во­де. И не са­мо то, мно­га су из­гу­бље­на, ви­ше не мо­гу да се про­на­ђу, не по­сто­је. Та­ко се и овај кон­церт је­два са­ста­вио, јер је ве­ћи­на де­ла, од ко­јих не­ка и ве­о­ма по­зна­та, из­гу­бље­на, но­те не мо­гу да се про­на­ђу, сни­ма­ка не­ма, остав­шти­на ра­су­та, ни­шта ни­је са­бра­но и све оста­вље­но у ри­та­ма. Од де­ла ко­ја су из­ве­де­на, две сви­те за кла­вир Ју­жно­сло­вен­ске се­љач­ке игре оп. 3 (око 1935) са­свим су на тра­гу нај­бо­љих де­ла Тај­че­ви­ћа и Сла­вен­ског и сле­де исти прин­цип ин­тер­по­ли­ра­ња и при­зи­ва­ња фол­кло­ра она­ко ка­ко су то чи­ни­ли ве­ли­ка­ни Бар­ток и Стра­вин­ски. Од­лич­но из­во­ђе­ње пи­ја­ни­сте Ми­ло­ша Вељ­ко­ви­ћа учи­ни­ло је де­ла све­жим, дру­га­чи­јим и са­свим при­ме­њи­вим на кон­церт­ним про­гра­ми­ма. Сви­та из опе­ре „Деч­ја со­ба” за ви­о­ли­ну и кла­вир (1940/6) по­ка­зу­је нај­ве­ћи ви­та­ли­тет, по­себ­но у из­во­ђе­њу мла­де и на­дах­ну­те Мир­ја­не Не­шко­вић. Две со­ло пе­сме „Мој отац” и „Због љу­ба­ви” за ба­ри­тон и кла­вир по­се­ду­ју екс­пре­си­о­ни­стич­ки на­бој, а од­лич­но их је ин­тер­пре­ти­рао Не­бој­ша Ба­бић уз прат­њу М. Вељ­ко­ви­ћа.

Је­ди­но де­ло ко­је смо има­ли при­ли­ку да чу­је­мо до да­нас је­сте Епи­кон 1945 (1945) за ви­о­лон­че­ло и кла­вир. Де­ло про­ти­че у сна­жним дра­мат­ским ак­цен­ти­ма и еп­ској за­сво­ђе­но­сти ли­ни­ја и не­ма раз­ло­га да не по­ста­не стал­ни део ре­пер­то­а­ра ви­о­лон­че­ли­ста. Де­јан Бо­жић је ово­га пу­та оства­рио ма­сив­ни, моћ­ни и исто­вре­ме­но за­о­бље­ни звук на ви­о­лон­че­лу.

Сви­та у кла­сич­ном сти­лу оп. 4 пи­са­на за фла­у­ту и гу­да­че (1936) из­ве­де­на је за фла­у­ту и гу­дач­ки квин­тет, јед­но је од пр­вих нео­ба­рок­них де­ла у срп­ској му­зи­ци. Со­ко­ве и им­пул­се да­ли су из­во­ђа­чи, пре свих Не­да Ар­се­ни­је­вић, а за­тим и Мир­ја­на Не­шко­вић, Ду­ши­ца Мла­де­но­вић, Јо­жеф Би­сак, Де­јан Бо­жић и Бо­бан Сто­шић.

Док год на­ша ба­шти­на не бу­де пре­зен­то­ва­на жи­вим из­во­ђе­њи­ма и сним­ци­ма, до­тле ће наш за­бо­рав за­тр­ти све што је би­ло вред­но. Ово­га пу­та је по­во­дом ју­би­ле­ја, 110. го­ди­шњи­це ро­ђе­ња Ми­лен­ка Жив­ко­ви­ћа от­кри­вен ма­ли део јед­ног бо­га­тог опу­са и дат на­шем вре­ме­ну на про­це­ну. Док не от­кри­је­мо све за­бо­ра­вље­но, не про­на­ђе­мо из­гу­бље­но, за­то­мље­но и гур­ну­то у пра­ши­ну, не­ће­мо мо­ћи до­но­си­ти суд ни о про­шло­сти ни о са­да­шњо­сти на­ше му­зи­ке.