Представа „Буђење пролећа” у режији Ање Суше (адаптација Ирена Краус), осавремењено је, поетично и ангажовано сценско тумачење безгранично инспиративног, експресионистичког текста Франка Ведекинда (1891), мозаичке драме о одрастању и откривању сексуалности. Ова интерпретација је искључила бројне сцене и ликове из оригиналног Ведекиндовог текста, чиме се ефектно згуснула радња, односно прилагодила савременом сензибилитету. У представу су уведени мотиви који су догађаје учинили актуелнијима, а све те драматуршке интервенције су веома елегантно, сценски уверљиво и глатко реализоване. На пример, Вендлина мама се обраћа Морицу преко Facebooka, а Вендла екстатично имитира Бритни Спирс, што рефлектује битан проблем утицаја поп културе на тинејџере. Такође, једна од кључних сцена, интимни сусрет Вендле и Морица, која се у Ведекиндовом тексту одвија у шуми, у представи је транспонована у дискотеку, што је адекватније навикама данашњих адолесцената (Глумци који играју децу, Маша Дакић (Вендла), Јелена Петровић (Марта), Јелена Илић (Илсе), Милош Анђелковић (Мориц) и Дамјан Кецојевић (Мелхиор), жртве лошег образовања и репресије, наступају стилски уједначено, прецизно, дефинисано наивношћу, невиношћу, једноставношћу. Таква игра јасно изражава њихову трагичност, изоштрава ужасност њиховог положаја у друштву дефинисаном лицемерјем и убитачним конформизмом. Њиховој непосредној искрености убедљиво се супротставља игра Душице Синобад, која наступа у улози Вендлине мајке, обликоване крајње механички, пластично, беживотно, чиме се тачно приказујуњена одвратна хипокризија и тупавост. Милош Самолов ствара лик школског наставника, као и доктора, такође сасвим театрално:он се дерња и кревељи, успешно карикирајући блазираност ауторитета.

Сцена је једноставно, стилизовано дизајнирана (сценографија Игор Васиљев, костимографија Маја Мирковић). Простор је преграђен прозирним завесама, што, у више наврата, изазива снолики, етерични ефекат. Та хипнотичка поетичност се даље и дубље интензивира видео пројекцијама у позадини:нежним, анимираним приказима лета лептирова, протока облака итд. као и минималистичком, веома емотивном музиком (композитор Игор Гостушки).

У финалу представе долази до директног растварања позоришне илузије, успостављања ауторефлексивног односа према радњи. Преко звучника се емитује разговор између неколико особа, дискусија о значењима представе, кривици, одговорности, нади. У наставку ове сцене, извођачи се, са сцене, обраћају публици, питајући их за мишљење о ликовима и радњи (појединци из публике на премијери су добацили неке занимљиве идеје). Овај редитељски поступак је продоран начин активног укључивања публике у извођење, директан друштвени ангажман, веома важан, имајући у виду огроман значај проблематике која се у представи третира.

После низа заморних,млаких, анемичних и суштински беспотребних представа које су премијерно изведене на почетку ове сезоне, „Буђење пролећа” Ање Суше је, својом свежином, поетичношћу и искреношћу, удахнуло живот мало умртвљеном и сасушеном телу позоришног Београда.