Scena iz predstave "Ex-pozicija"

Interdisciplinarna, ambijentalna i eksperimentalna predstava "Ex-pozicija" grupe "Bacači sjenki" ima bar tri dela. Prvi deo gledaoci provode u čekaonici, gde im glumac/reditelj Boris Bakal govori niz različitih priča, anegdota i intimnih ispovesti, energično i ubedljivo, menjajući pri tome držanje, od iskrenosti do enigmatičnosti i ironičnosti. Ovim nastupom Bakal uvlači publiku u konverzaciju, zadirkuje je i provocira različitim predlozima, što sve inicira brojna pitanja o poziciji i funkciji teatra, radikalno razbijajući, a onda i preispitujući konvencionalizovane aspekte pozorišnog čina.

U drugom delu, ako ostane dovoljno strpljiv i sačeka svoj red da uđe iza zavese, gledalac dobija svog vodiča-glumca koji ga, sa povezom preko očiju, za ruku odvodi na put-predstavu u kojoj i sam aktivno učestvuje i na čiji tok direktno utiče. U predstavi koju je vaša kritičarka dobila, glumac igra niz scena iz detinjstva, odvodi gledaoca u prošlost, predstavljajući nostalgične i smešne scene sa članovima porodice, prijateljima i komšijama, vrlo uzbudljivo i dirljivo, što je sve praćeno različitim, veoma sugestivnim zvucima, mirisima i dodirima. Odsustvo vida i vođenje "slepca" za ruku asocira, na primer, na scenu iz Šekspirovog "Kralja Lira", gde Edgar vodi slepog oca Glostera i gde je jasno da gubitak materijalnog vida generiše neku vrstu duhovnog prosvetljenja.

U tom smislu, ukidanje gledaočevog vida u ovoj predstavi zaista efektno intimizira njegovu percepciju, odnosno intenzivnije aktivira druga čula, podstiče imaginaciju i ozbiljnije, dublje i više fokusirano istraživanje (pod)svesti. Ovaj segment predstave gledalac završava napolju, u saobraćajnoj buci, okružen slučajnim, vidno zbunjenim i radoznalim prolaznicima koji ga beskompromisno vraćaju u realnost. Vodič ga ostavlja pred njegovim (gledaočevim) odrazom u ogledalu, što još akcentuje taj povratak u stvarnost, a analizira i odnos između sadašnjosti i prošlosti u koju se gledalac opipljivo vraća putem te uverljive simulacije.

I ovaj motiv je vrlo šekspirovski - on podseća, na primer, na kraljeve koji su lišeni moći, kojima je sopstveni odraz u ogledalu sredstvo introspekcije i suočavanja sa sobom nakon pada, inicijacije i neke vrste duhovne spoznaje.

Treći deo predstave se odvija u "kontrolnoj sobi" u kojoj publika, uz čaj ili supu koje deli sa autorima i drugim gledaocima, ima mogućnost da porazgovara o predstavi, ali i da putem zvučnika i kamera čuje i vidi druge izvođače i gledaoce koji, u tom trenutku, učestvuju u predstavi. Ova scena sa sredstvima za nadzor kritički reflektuje globalne društveno-političke okolnosti, problematizujući gubitak slobode u uslovima kafkijansko-orvelovsko-bodrijarovski kontrolisanog društva. Istovremeno, to zajedništvo ima i ritualno značenje kroz povezivanje i interakciju publike, znatno intenzivnije nego što je to slučaj u konvencionalnom pozorištu, čime i implicitno postavlja pitanja o društvenoj funkciji teatra.

U predstavi "Ex-pozicija" pogledu se ne izlažu samo glumci već i publika. Publiku glumci procenjuju onako kako u konvencionalnom pozorištu ona isključivo procenjuje njih, a ove uloge se tokom svih segmenata predstave menjaju i istražuju. Autori, takođe, na otvoren i precizno promišljen način, eksplicitno ili implicitno, postavljaju pitanja o vremenu i prostoru umetničkog izvođenja, kao i o odnosu realnog i imaginarnog, relaciji između izvođača i publike itd. Zbog svega ovoga, "Ex-pozicija" je beskrajno inspirativna i zabavna predstava koja uvodi gledaoca u zaista specifični svet, intelektualno, senzualno i emotivno vrlo provokativan.