Доста је било бајке (о родама), каже једна песмица за децу.

Доста је било бајке (о српском Косову), кажу неки опозициони политичари, политички аналитичари, новински коментатори.

Али дете у човеку воли бајке, срећне завршетке у којима, после много искушења, добро увек побеђује зло. И драг му је онај чаробни штапић којим могу да се исправе грешке, уклоне проклетства, измени ток догађаја. Па да се њим, рецимо, политичка идеја водиља од пре двадесетак година „Сви Срби у једној држави“ промени у „Што више Срба у суседним државама“ (те да сада буде боље и њима тамо и Србији). Или да се оживи убијени српски премијер Зоран Ђинђић па да сада са својим имењацима у Загребу (Милановићем) и у Љубљани (Јанковићем) гради сарадничке односе по осовини некадашњег аутопута „Братство-јединство“ и да им се прикључи у вољном давању дела државног суверенитета европској наддржави (колико год она таква каква је потрајала).

Али – не бива.

Телевизија, склона по својој медијској природи причању свакојаких прича, никад се није клонила бајки којима је заносила, па и опасно заводила гледалиште. Сада се, бар ова наша, окренула другим жанровима, оним са више реализма и документарности. Мање привлачним и пријатним, али потребнијим и кориснијим. Лепо би било веровати да то чини не само да би актуелној власти олакшала вађење из незавидне ситуације (у којој се копрца између могућег и жељеног, повија пред притисцима бескрупулозне уцењивачке стране силе и агресивне домаће опозиције) већ првенствено из чистих професионалних побуда и зарад општег националног интереса.

Има примера који охрабрују у том смислу.

Један начин примењује Марина Фратуцан („Радар“, РТВ) кад у Приштини и Грачаници настоји да у непосредном контакту провери, допуни (па и измени), постојеће представе, уверења, слике о стању ствари на лицу места. Други начин је да увек фини, стрпљиви Зоран Станојевић (РТС) постане енергичнији, узме ствар (специјалну емисију о одлагању кандидатуре за ЕУ) у своје руке и не дозволи партијским гласноговорницима страначку пропаганду и предизборне флоскуле, већ их тера на јасне и прецизне одговоре (уколико их уопште имају). Трећи је да екипа Бранкице Станковић (Б92) истраје у раскринкавању сваковрсне корупције на високом нивоу, па да се после „Инсајдера“ процесуира и нека стварно „велика зверка“(као у Хрватској). Пета је да се крстари Србијом како то чине Бранко Станковић („Квадратура круга“), Јован Мемедовић („Сасвим природно“), однедавно опет и Милан Поповић („Задња кућа Србија“) и да се показује како се у њој стварно живи, колико је муке и радости, беде и трпељивости, материјалног сиромаштва и духовног богатства, немоћи и предузимљивости, смрти и рађања...

Смер од дечје бајке ка „стварносној прози“, од ружичастог ка црном, даје шансу да се на том путу дође и до боја истине.