Prvo predsednik države, onda i ministar policije, družili su se sa TV ekipom na snimanju serije „Selo gori, a baba se češlja”. Bio je red nekako im se odužiti za toliku pažnju. Te su Radoš Bajić i njegovi poklonili Ivici Dačiću (odnosno njegovom Ministarstvu, odnosno Policijskoj stanici u Trsteniku) automobil, sve uvezan mašnicom, kako i dolikuje.

Ministar Rasim Ljajić nije onomad trošio vrpce za ukrašavanje svog poklona jednom malom dečaku – velikom čoveku koji sam vodi seosko domaćinstvo. Provozao se s njim na novom traktoru. I ovaj susret u vezi je s televizijom. Posrednik u upoznavanju darovanog i darodavca bio je Branko Stanković, autor serije „Kvadratura kruga”, koji je iz anonimnosti izvukao jednog pravog junaka naših dana, kao ranije još desetine njemu sličnih.

Na stranu sad ima li u svemu tome političkog marketinga. Što se Branka Stankovića tiče, sve njegove namere su besprizivno čiste. Tokom osam godina u svojoj dokumentarnoj seriji nastojao je da otkrije i javnosti predstavi sijaset ličnosti koje zaslužuju saosećanje, poštovanje pa i divljenje, a svakako i pomoć i podršku. Uspevao je da na to podstakne mnoge ljude dobrog srca, ali i da probudi osećanje odgovornosti bar kod nekih predstavnika vlasti. Korist koju su od toga imali potrebiti mnogo je veća od eventualne štete u promovisanju onih (firmi, predsednika opština, članova vlade) čiji altruizam nije bio u potpunosti iskren.

Sve ljudske sudbine koje je Stanković dosad zabeležio svedoče o muci svakodnevice i herojstvu pretrajavanja u njoj, o snazi ličnosti i porodičnoj solidarnosti, o istrajnosti u poštenju, o ljubavi prema zavičaju… Ima tu mnogo zapisa o lepoti – prirode, običaja, starih zanata…ali pre svega ljudi koji vraćaju veru poljuljanom samopouzdanju celog etnosa.

Osnovno obeležje svake od trista emisija „Kvadrature kruga” je izvorni dokumentarizam, novinarstvo koje aktuelne a kapitalne egzistencijalne teme obrađuje u malim zahvatima i na pojedinačnim primerima, uz nastojanje autora da priču dopuni, zaokruži i nađe joj rešenje bar na tom pojedinačnom nivou. Štiteći uvek interes osoba čijim se životom bavi, Stanković uspeva da im ne povredi dostojanstvo, da humani pristup sačuva od samohvalisavosti, da otkloni patetiku, da uglavnom ostane dovoljno delikatan u rečima, reakcijama, potezima, posebno kad su, a često jesu, u pitanju deca.

„Kvadratura kruga” pruža sliku Srbije kakvu, sudeći više po onom kako delaju nego šta govore, političari na vlasti malo poznaju. Stoga ne bi bilo na odmet da ponekad pođu na teren i sa Brankom Stankovićem.