Прво председник државе, онда и министар полиције, дружили су се са ТВ екипом на снимању серије „Село гори, а баба се чешља”. Био је ред некако им се одужити за толику пажњу. Те су Радош Бајић и његови поклонили Ивици Дачићу (односно његовом Министарству, односно Полицијској станици у Трстенику) аутомобил, све увезан машницом, како и доликује.

Министар Расим Љајић није ономад трошио врпце за украшавање свог поклона једном малом дечаку – великом човеку који сам води сеоско домаћинство. Провозао се с њим на новом трактору. И овај сусрет у вези је с телевизијом. Посредник у упознавању дарованог и дародавца био је Бранко Станковић, аутор серије „Квадратура круга”, који је из анонимности извукао једног правог јунака наших дана, као раније још десетине њему сличних.

На страну сад има ли у свему томе политичког маркетинга. Што се Бранка Станковића тиче, све његове намере су беспризивно чисте. Током осам година у својој документарној серији настојао је да открије и јавности представи сијасет личности које заслужују саосећање, поштовање па и дивљење, а свакако и помоћ и подршку. Успевао је да на то подстакне многе људе доброг срца, али и да пробуди осећање одговорности бар код неких представника власти. Корист коју су од тога имали потребити много је већа од евентуалне штете у промовисању оних (фирми, председника општина, чланова владе) чији алтруизам није био у потпуности искрен.

Све људске судбине које је Станковић досад забележио сведоче о муци свакодневице и херојству претрајавања у њој, о снази личности и породичној солидарности, о истрајности у поштењу, о љубави према завичају… Има ту много записа о лепоти – природе, обичаја, старих заната…али пре свега људи који враћају веру пољуљаном самопоуздању целог етноса.

Основно обележје сваке од триста емисија „Квадратуре круга” је изворни документаризам, новинарство које актуелне а капиталне егзистенцијалне теме обрађује у малим захватима и на појединачним примерима, уз настојање аутора да причу допуни, заокружи и нађе јој решење бар на том појединачном нивоу. Штитећи увек интерес особа чијим се животом бави, Станковић успева да им не повреди достојанство, да хумани приступ сачува од самохвалисавости, да отклони патетику, да углавном остане довољно деликатан у речима, реакцијама, потезима, посебно кад су, а често јесу, у питању деца.

„Квадратура круга” пружа слику Србије какву, судећи више по оном како делају него шта говоре, политичари на власти мало познају. Стога не би било на одмет да понекад пођу на терен и са Бранком Станковићем.