Већ је примећено да је месец март вишеструко уписан у српску историју, да се у њему сустижу датуми судбоносних догађаја, па тако и сада годишњица годишњицу стиже. У четвртак је обележен јубилеј Војне академије, а свечану академију тим поводом из Југословенског драмског позоришта преносила је телевизија.

Кроз 160 година школовања српских војника провео је гледаоце аутор сценарија и режије Александар Мандић оригиналним драмским времепловом. У њему су историјски факти о овој високој школи, преломни тренуци из њене прошлости и детаљи из њене садашњости уобличени уметнички, естетизовано, с намером да делују што упечатљивије. Низ тих драмских сцена – монолога, дијалога, масовки које су заједнички приказали војни питомци и професионални глумци био је узбудљив управо по емоцијама које је изазивао у распону од ведрине, па и веселости до сете па и дубоке тронутости.

Оно што телевизијском гледаоцу нуди смењивање појединачних емисија у дневном програму често свакој од њих даје нови, додатни смисао. Тако је било и сада, преласком са Другог на Први програм РТС-а. Тамо је приказана једна од епизода италијанске серије „Недовршени рат“, део о драстичним последицама погрома који су косовски Срби претрпели од косовских Албанаца 17. марта 2004. године. Горко осећање неправде и несреће које трпи део народа још је горче уз сазнање да га његова војска није могла и неће моћи бранити.

И онда, за које се и какве задатке тако изврсно спремају младићи и девојке Војне академије и војска којом ће командовати? Хоће ли се вежбати да буду на висини НАТО стандарда и докажу своје борбене вештине у овом војном савезу? Хоће ли част, своју имовину, како је гласио наслов свечане приредбе, залагати у неким мировним мисијама далеко од отаџбине?

Хоће ли се, надахнути традицијом, усавршавати да би се сачувао и одржао један од битних атрибута државе?
А што се серије „Недовршени рат“ тиче, то је изванредан пример истраживачког рада и актуелног документаризма који има и средстава и моћи да прелази етничке баријере на балканском терену и да, на основу обиља прикупљених података, разговора, снимака, склапа уверљиву слику прилика. Оне су у сваком погледу тако болно онеспокојавајуће, да их је мучно гледати., нарочито у нашој „недовршеној држави“.

Али ако и овде и тамо, и у ауторовој и у другим земљама, гледање помогне да се дође до паметних и исправних закључака, ваљда ни за оне стране војнике који су сада на Космету неће бити посла.