Једна девојка из Неготина на Вардару (Македонија) и један млади музичар из Загреба (Хрватска), срећу се у Херцег Новом (Црна Гора), проводе лепу летњу ноћ (у разговору) и он обећа да ће јој написати песму. Коју годину касније, на концерту у њеном месту, док „Нови фосили” изводе свој хит, на рефрен „Милена, генерацијо моја”, рефлектори је обасјавају како седи у публици, са мужем и двоје деце...

    Причица као синопсис за филм, а испричана ових дана гледаоцима документарне серије „СФРЈ за почетнике” у програму Телевизије Б92. Било је ту још лепих појединости о свакодневици грађана државе које више нема, о ономе што су сви волели у земљи коју су потом растурили, о симболима времена, мерилима животног стандарда, локалним лепотицама светског ранга, великим јунацима са малог екрана, модним иконама, култним „љубићима” из рото-литературе...

    Искази „сведока епохе”, бивших Југословена од Триглава до Ђевђелије, сви до једног одишу симпатијама, разумевањем, сетом, благим хумором према тој прошлости, али рекло би се не само зато што је то доба њихове сопствене младости. Дошао је тренутак – да ли баш и у свим њеним бившим републикама, или само у овој – да се о тој бившој држави, две деценије после њеног краха, не мора говорити само као о „тамници народа” у којој се свако сматрао тлачен и прикраћен. И да није више бласфемично подсећати на њене добре стране, да „југоносталгија” није више прокажен појам, да се на историју гледа не само кроз уску визуру политике него и дубљим захватом у сијасет малих ствари које су, из дана у дан, чиниле садржај егзистенције обичног, „малог” човека.

    Серија ће се вероватно наставити у том стилу, као низ појединачних сведочанстава из којих израња, за исправније поимање прошлости, веома важна слика времена, његовог духа, односно културе у најширем смислу – те делује логично што је рађена и под покровитељством Министарства културе Србије. Ауторски је потписује Радован Купрес, а одликује је не само (што се подразумева) занимљив архивски материјал, него и динамична монтажа ваљано структуираних секвенци, прегледна смена поглавља и, уопште узев, успешна комбинација визуелног и текстуалног.

    Како се одлично телевизијски може искористити одличан повод из уметности и културе показали су протекле недеље и аутори (одјавна шпица, на жалост, изостала) инспирисани концертом Београдске филхармоније. Сјајно су искористили први у низу „Новогодишњих концерата” овог ансамбла, а поводом јеврејске Нове године, да – после емитовања снимка самог концерта – догађају дају допунске димензије. Објашњени су празнични обичаји, приказани су обредни предмети, говорили су познати београдски Јевреји, дати су основни подаци о јеврејској заједници...Све кратко, јасно, корисно, једноставно, неоптерећујуће, готово забавно.

    Срећом, филхармонија најављује цео новогодишњи циклус, па ће ваљда и телевизија да га следи на сличан начин. Кад је у основи добра идеја, какве неуморно стижу из Београдске филхармоније, покрећу се и други чиниоци у културној сфери, а телевизија добија прилику – и надахнуће – да својим средствима свему паметном и лепом знатно прошири домет.