Ако лепота казивања постаје реткост у свим генерацијама, ако је све мање људи који говоре правилно, речју, ако нација постаје немушта – кога све позвати на одговорност или алармирати да заустави ово културно пропадање! Школу, породицу, медије?

Није мало разлога да се поводом стања језичке културе често прозива телевизија, односно да јој се приговара да је један од главних кваритеља језика. С обзиром на то да новији од ње медији и модернији видови општења (Интернет, мобилни телефони) стварају језик сопствене, сведене, чак шифроване комуникације, телевизији се можда оставља превелики терет у погледу очувања „класичног”, књижевног језика. Но опет, будући да је и даље најраспрострањенији и најутицајнији масовни медиј – нема погоднијег за ширење пожељног језичког модела и језичке норме.

Средства којима за то располаже вишеструка су уколико телевизија одржава програмску равнотежу између садржаја које у потпуности сама обликује и оних који су директни део стварности и преноси из спољњег света. Овог другог – што укључује живе програме са учесницима веома различитог нивоа у вештини вербалног изражавања и, нарочито, такозвани ријалити шоу где је ружење језика кроз ружне речи такорећи опште место – у програмској понуди све је више. Интервенције у погледу језичке коректности ту су готово немогуће.

Зато телевизији остаје да се позабави учинком својих ТВ професионалаца.

Одрекавши се давно спикера као читача вести, све домаће телевизије углавном су лекторски дотерале новинаре-водитеље главних информативних емисија. Оно што читају језички је сређено, а њихов говор постављен је по основним правилима акцентовања. Није увек и код сваког постигнуто да мелодија реченице буде логично развијена и да се и јасном артикулацијом постиже неопходна разговетност. Али емисије типа „Дневника” заиста су најмање проблем.

Много више ремете склад и језичка правила репортери – они са локалних теренаозначени дијалекатским особеностима, а они са спортских терена обузети жељом да по сваку цену буду оригинални, поетични, сликовити...Исто колико и оваква разбарушеност, гледалишту може да смета и фразерска испразност када одликује говор о политичким темама.

Оно што ипак наноси највише штете јесте погрешна употреба појмова која се некад омакне, а понекад и устали, као оно несрећно „одрађивање”, затим упорно погрешно изговарање страних речи и имена, па незналачки преводи у серијама и филмовима, немарно, с грешкама, исписани титлови...

За описмењавање полуписменог или функционално неписменог нам народа могао би бар јавни РТВ сервис брижљивије да исписује информације на текућим тракама – кајронима, па да у вести о једној хуманитарној и еколошкој акцији, ако већ не и тинг-бинг тим, међу наводнике стави бар омладински кишобран да би било јасно да је и ту реч о једном тиму (или организацији), а не о некаквом амрелу.