Како се ствари развијају, Срећко Шојић ће сигурно стићи до посланичког мандата и ући у Народну скупштину. Ако су чланови екипе серије „Бела лађа” добри с властима колико и неки други телевизијски тимови и аутори, могли су тражити да се за потребе снимања те предстојеће епизоде остави на улазу у скупштинско здање онај свечани црвени тепих. Гардисте не би било нужно ангажовати пошто су се већ јавили зналци протоколарних правила који тврде да таква почаст посланицима не припада јер је резервисана само за шефа државе и његове госте истог ранга.

Многи грађани мисле да садашњи народни посланици нису заслужили ни поменути тепих. Сматрају, наиме, да је парадирање у погледу форме излишно с обзиром на суштину, на толико пута испољено недолично понашање у високом представничком дому. Љутили су их, толико пута досад, просташтво, свађалачки тон, вербални и физички сукоби, а посебно захтеви за повећање плата и бенефиција оних чији радни учинак тако нешто никако не оправдава.

Шојићу, међутим, народ (гледалачки) ништа не замера. Тај, по свему негативни јунак наших дана, публици је чак и симпатичан. Прихвата све неподопштине овог примитивца с релаксирајућим хумором, све ујдурме овог покварењака је забављају. Све што Шојић ради пробијајући се у политици чини јој се познатим, могућим и вероватним, а комедиографски проседе у који је заоденута радња и сва претеривања чини прихватљивим. Шојића људи примају са одобравањем управо зато што мисле да је оличење политичара онаквих какве их сами виде.

У хумористичко-иронично-сатирични оквир серије Синиша Павић сместио је комплетну слику политичког живота данас и овде: унутарпартијске размирице и међупартијске нагодбе, предизборне кампање као фасаде без залеђа, рођачке синекуре, кокетовање са странцима, дилове са сумњивим типовима,такозваним тајкунима, као и чињеницу да се много пара врти у свим играма око политике.

И ма колико да је Павић хумористички бојио све ситуације а глумци својим комичарским даром подржавали такав приступ, сценариста се вешто досетио да неким решењима врати причу у реалност, да појача утисак догађања у стварности. Тако је поново Шојића увео у ТВ студио где га је чекала Оливера Ковачевић, па се у амбијенту емисије „Да.Можда.Не” заборавило на условности драмског лика и потпуно су се истањиле границе које деле фикцију од стварности.

Политичари, тако, добише серију за огледање....а шта чека Шојића, почасни тепих или нешто друго, остаје да се види.