Култура
Беса је дата реч
Премијера филма „Беса”, писца сценарија и редитеља Срђана Карановића, биће одржана 30. марта у Великој дворани „Сава центра” у Београду, најављено је на јучерашњој конференцији за новинаре у биоскопу „Таквуд”.
Филм „Бeca”, делимично инспирисан истинитим догађајима, замишљен је као суптилна, камерна, интимистичка драма о љубави у некадашњој, мултиетничкој Краљевини Србији у којој су испреплетене судбине Србина Јеврема, директора сеоске школе, његове супруге Словенке Лее и патријархалног Албанца Азема, школског послужитеља.
– Кад сам на почетку писања сценарија причу „Бесе” испричао једном пријатељу, он ме је питао: „Зашто баш Албанац и Словенка? Зашто баш Први светски рат?” Одговорио сам: „Зашто да не?” Албанац Азем, Словенка Леа и Србин Јеврем били су равноправни грађани Србије која је, после Балканских ратова, била мултиетничка држава, можда и више него што је данас. Ти ликови имају права на свој филм чија је радња могла да се догоди само у старо време. Оваква прича није могућа у данашње време – сматра Карановић и додаје да је његов нови филм „посвета необичној врсти љубави, помало и екстремној, јер у њој нема физичког контакта, али због тога није слабија, мање уверљива или мање интензивна”.
Аутор Карановић подсећа да се под „бесом” често сматра крвна освета, а у ствари беса је дата реч.
– Живели смо, живимо и живећемо у времену где речи лете и не значе ништа. Дати реч и држати се исте, данас је бесмислена категорија, али за мене није – каже Мики Манојловић, који у филму „Беса” тумачи лик Албанца Азема, а партнери су му словеначка глумица Ива Крањц, Небојша Дугалић и Радивоје Буквић.
Редитељ Срђан Карановић не крије да не искључује могућност да ће многи филму дати и одређену политичку конотацију.
– Филм се политички једино може читати у односу Словенке и Албанца, јер она представља културу Запада, а он културу Балкана. Они су тако близу, а тако далеко, а мислим да је то и наш данашњи однос према Европи – истиче Карановић који је „Бесу” реализовао у српско-словеначко-хрватско-француско-мађарској копродукцији. Српски партнери у овој копродукцији су филмске куће „Баш челик” и „Vision Team”, а продуценти су Срдан Голубовић и Јелена Митровић.
Филм је сниман током лета 2008. године у Делиблатској пешчари у специјално за ову прилику изграђеној сценографији чији је аутор Горан Јоксимовић. Директор фотографије је Слободан Трнинић, костимограф Саша Куљача, композитор Зоран Симјановић, а монтажери Бранка Чеперац и Матеја Рацков.
Последњи коментари
zaista je sjajno kad se snimaju filmovi...to raduje u ovo tesko vreme...izvanredno..









