Kao intimni dnevnik, knjiga pesama „Solunski anđeo” Vesne Golsvordi, pesnikinje koja živi u Londonu, objavljena lane na engleskom (nagrada Krošou”), a sad i na srpskom  (Arhipelag), nostalgično slika toponime  životašireći granice identiteta i književne pripadnosti autorke, večerašnje gošće Festivala evropske književnosti u Domu omladine Beograda( u 19 sati). Dokle danas sežu te granice?

– U vašem pitanju se ukrštaju život i biblioteka na način u kome se ja prepoznajem. Radi se o književnom prostoru Balkana najšire moguće shvaćenom. To je svet kroz koji promiču mnogi pisci o kojima sam pisala i kao univerzitetski profesor i kao pesnik: od Rilkea na tršćanskoj rivijeri do Seferisa u Grčkoj i Jejtsa u Carigradu. Iako sam stihove pisala na engleskom, moj senzibilitet je formiran na srpskim izvorima – želela bih da nabrojim imena koja mi nešto znače, da kažem da mi u londonskom metrou često padnu na pamet stihovi Kostića, Nastasijevića, Disa ili Drainca, ali ne bih da to zazvuči kao hibris. To što napaja moju maštu i sa čim ja osećam afinitet nije nužno i nešto čemu sam ja ravna.

Na početku citirate Seferisa: „Kud god da krenem, Grčka mi nanosi ranu”, Šta je Grčka za Vas?

„Grčka” je metafora pripadanja, vezanosti, nemogućnosti odlaska – ono što je za Seferisa Grčka to je za mene Srbija. Seferis je dobar deo života proveo u Londonu. Mene razumljivo zanimaju pisci koji o mestu porekla pišu iz daleka: Džojsov Dablin koji nastaje u Trstu, Beograd Crnjanskog na obali Atlantika, Rodenbah koji u Parizu piše o rodnom Brižu, on čak kaže da o njemu može da piše samo iz daleka. Svoju podeljenost između Beograda i Londona ne shvatam tragično već inspirativno i produktivno. Ako bih se jednog dana vratila u Beograd možda bih pisala više o Londonu: zaista pripadam tim dvema ivicama evropskog kontinenta.

Je li na to mislio nobelovac Kuci kada je povodom Vaše prve pesničke knjige istakao upravo Vaš evropski senzibilitet?

Mislim da je „evropsko” skraćenica za nekoliko različitih  stvari – za geografski prostor inspiracije, za drugi jezik koji odjekuje ispod engleskog, za to što ni melanholija ni smisao za humor u mojim stihovima nisu engleski, za jednu suštinsku drugost koja je možda i zavodljiva zato što je strana. U tom kontekstu je on, kao Južnoafrikanac, u prostoru engleske književnosti kod kuće možda više nego što sam ja. Engleska književnost jeste i nije evropska. U književnosti na engleskom postoje mnogobrojne struje. Sa svim svojim „komplikacijama” ja nisam nikakav usamljen slučaj, ja sam pravilo. Moj prijatelj Džordž Sirtis, jedan od najboljih savremenih engleskih pesnika, došao je u Britaniju iz Mađarske sa osam godina, a sebe ipak opisuje kao mađarskog pesnika.

Ponekad popijete pokoju čašicu vina sa velikanima o kojima niste ni sanjali?

Dugo sam na književnoj pozornici, pa su mi i najbliži prijatelji ljudi od pera: Eva Hofman, koju sam čak nagovorila da iz Njujorka pređe na moj univerzitet, i romanopisac Grejem Svift, prvi čitalac „Solunskog anđela”, možda „najengleskiji” od pisaca koje znam. Velike nagrade, Nobelova posebno, imaju i dalje jedan aureol… Tokom godina sam upoznala Doris Lesing, Harolda Pintera, Josifa Brodskog, Česlava Miloša, Hertu Miler i Džona Kucija sa kojima sam i nastupala – ali nikada nisam imala onaj osećaj „veličine” sa kojim sam kao devojčica gledala Andrića kako šeta Kalemegdanom. Taj osećaj pomerio se možda u prošlost – kada mi je nedavno Alba Arika pričala kako je svoje početničke priče na čitanje davala svom kumu, Semjuelu Beketu, kada bi kod njih došao na nedeljni ručak, mene su podišli trnci… Nemam iluzije da „zlatna prašina” takvih književnih prijateljstava mene samu na bilo koji način uvećava, ali mi hrani dušu.

Kakav je osećaj pisati i biti prihvaćen u drugom jeziku kao deo te kulture?

Kada sam Samantu Harvi, autorku nekoliko divnih romana, pitala „Koga ovde zanimaju priče jedne Srpkinje?” odgovorila mi je pitanjem: „A koga zanimaju priče jedne Engleskinje iz duboke provincije?” Neprekidno nešto pišem, piskaram, književnu kritiku, eseje, scenarija, a na knjige se odlučujem sporo i teško. Potrebno mi je da nekako ubedim sebe da će nekoga zanimati u ovoj zemlji u kojoj se objavi dvesta hiljada knjiga godišnje. Po onoj njegoševskoj „iz grumena velikoga lafu izić trudno nije”, engleski jezik daje pristup velikom tržištu i lakše je živeti od pisanja na engleskom nego na srpskom, ali ostalo nije lakše. Jedan moj kolega kaže: „Da sam islandski pisac, a Islanđana ima samo trista pedeset hiljada, stalno bi me negde pozivali. Ovako nikako da dođem na red…” Kada sam to nedavno pričala Islanđaninu Sjonu, smejao se. Margina je pitanje pogleda na svet a ne priče koju knjiga priča. Svako je na nekoj margini, na nekoj periferiji.

Pisci obično prožive ceo život, pre nego što se late memoara, a Vi ste pošli obrnutim putem? Je li na to uticalo iskustvo egzila?

Da, kao onaj Bendžamin Baton iz priče Skota Ficdžeralda, živim unazad, vraćam se na početak. Knjigu memoarske proze, „Černobiljske jagode” pisala sam kao sumanuta oko šest meseci, jer sam se bojala da mi ponestaje vremena, bila sam suočena sa teškom bolešću. Autobiografska proza često nastaje upravo kao način definisanja sebe, kao način da se kaže „to sam ja”, posebno ako ste u nekoj od takozvanih manjinskih grupa. Nije slučajno što je Barak Obama svoju političku karijeru počeo a ne završio memoarskom prozom.

----------------------------------------------

Moj prijatelj Kuci

Džona Maksvela Kucija upoznala sam pre osam godina. Prošle nedelje pojavio se na mojoj pesničkoj večeri u Noriču, ušao sasvim neprimetno, seo u peti red. Velika većina publike nije ni znala da je tu, ali odjednom mi se uvodna hvala mog skromnog opusa učinila sasvim preteranom. On je povučen čovek, pa ne bih želela da preuveličavam dubinu našeg prijateljstva, ali sam imala prilike da sa njim vodim zanimljive razgovore. Povezuje nas afinitet prema ruskoj književnosti. Pisao je poeziju kao mladić i još uvek čita i prevodi poeziju. Sam se ponudio da pročita rukopis „Solunskog anđela”: meni ne bi palo na pamet da mu dosađujem svojim pisanjem.