Neka slova i neke note polako počinju da „žive” na operskoj sceni Narodnog pozorišta. Taj novi naslov na repertoaru najstarijeg beogradskog teatra jeste „Hasanaginica” Rastislava Kambaskovića, čija je premijera zakazana za 22. novembar. Važan je to datum, Dan pozorišta, kada će biti obeležena 141 godina ove kuće. I ono ništa manje važno: od poslednje premijere domaće opere ovde je prošlo više od četvrt veka. Ta prethodna, podsetimo, bila je Konjovićeva „Otadžbina (1983).

To je bio povod za razgovor sa kompozitorom i istaknutim muzičkim pedagogom.

Pevači – solisti i horisti već dugo probaju Vašu operu, a od juče već su u rukama rediteljke Ivane Dragutinović. Kako Vam se čine ovi prvi koraci „Hasanaginice” na operskoj sceni?

Impresioniran sam sa kakvim su žarom u Narodnom pozorištu ušli u ovaj zahtevan projekat. Tim pre što nemaju baš mnogo iskustva sa modernim jezikom, sa disonancom, jer su vaspitavani na italijanskom, klasičnom repertoaru. Veliki je to napor za umetnike, pogotovu što se note moraju nadgraditi svojim stvaralačkim doprinosom. Lavovski deo tereta u čitavom tom poslu poneo je Mladen Jagušt. Elan dirigenta kome je 85 godina zadivljujući je. I da mu je 50 opet bi bilo mnogo. Polet svih aktera čini me sretnim i optimistom u pogledu krajnjeg ishoda.

Temu Vaše prve opere našli ste u narodnoj baladi nad baladama? 

Ta ideja davno se rodila, a polazište za moj libreto bila je poznata drama Ljubomira Simovića. Inicijalni podsticaj je, međutim, bilo ispitivanje sličnosti i razlika između narodne pesme i istoimene savremene drame. Prodiranje u ljudsku psihu meni je toliko blisko, i to me oduševljava u ovom štivu. Prvo što sam kao kompozitor uradio bilo je da ozvučim monologe i napisao sam dve arije Hasanaginice i jednu njenog brata bega Pintorovića.

Simovićeva drama prelila se u Kambaskovićev libreto. Kakav je umetnički dogovor među vama napravljen?

Lako smo se sporazumeli: kratiti koliko se mora, ali nikako ubacivati novi tekst! A kratiti se moralo, inače bi opera potrajala devet sati. Osnovni moj problem je bio odnos mikrostrukture i makrostrukture, a to je muzika na principima kontrasta, uspona, padova... Na mikrostrukturi jedan problem, na makrostrukturi drugi. Moraju se muzičke zakonitosti primeniti na tekst, na njegov raspored.

Nije, dakle, bila mala ni „drama” kompozitora...?

Sintagme tipa inspiracija, pa inspiracija – ne volim da banalizujem. To jeste nadahnuće, ali je u izvornom značenju „udisanje”. I sve to ja baš medicinski  doživljavam. Svaka moja ćelija bila je ovom temom natopljena. I danas, osam godina po završetku rada na „Hasanaginici”, ceo tekst mogu napamet da vam izrecitujem. Dok sam pisao muziku moj napor bio je usmeren na podtekst: gde ću hornu, gde trombon, kako picikato, šta će timpani, šta će pevač... Muke su te slike od zvukova. Sada je Jagušt u sličnim stanjima u kojima sam ja bio: živi sa tom operom, budi se, jede, spava... Od jutra do mraka on je u tome. Nedavno, na probi ansambla, izveli su jedan kvartet, onaj koji sam ja noćima čuo u svojoj svesti. Kvartet moderan, ne verdijevskog tipa, a emocije uložene u pisanje tog fragmenta u meni su se tako snažno obnovile – do suza.

Šta bi dugogodišnji univerzitetski profesor analize muzičkog dela i harmonije, sada doduše penzioner (nacionalni), rekao studentima o ovoj operi?

Tu muziku bih definisao kao umereni ekspresionizam. Znači, delo je moderno, s tim što su u prvom planu moje pažnje bili pevači. Puno je jakih zvučnih sukoba, iskreno doživljenih, koji nisu sami sebi svrha, već su u funkciji muzičke drame i emocija. Apartan i rezak zvuk u mom opusu uočio je još moj profesor, posle dragi kolega, Vlastimir Peričić. Mislim da bi se to moglo reći i za „Hasanaginicu”.

Prema Vašim evidencijama, „Hasanaginica” je srpska opera (pre muzička drama) 50. po redu, napisana. Kako vidite ovo ne baš bogato poglavlje naše muzičke istorije i sebe u njemu?

Prvu srpsku operu, „Ženidbu Miloša Obilića”, 1901. napisao je Božidar Joksimović, ali je publika nikad videla nije. Čula je, međutim, njegov megahit „Igrale se delije”. Čak polovina opera napisanih pre ove moje takođe nisu nikad izvedene, dok ih je nekoliko urađeno samo za televiziju. Ni toga više nema, TV scena danas je preskupa i opustela. Tim više sam srećan što „Hasanaginica”, kruna mog dela, konačno ide pred publiku. Znam samo da se pisanja nove opere više ne bih latio. Velik je to posao, naročito za nas koji sagorevamo u onom što radimo.

Trud je ogroman, a nagrada...?

Za mene najveća – odličan prijem kod publike. A za ono drugo... Kada su me pitali za honorar rekao sam, što liči na anegdotu, kako bih bio zadovoljan ako me po stranici plate kao prepisivače nota – između 30 i 50 evra. A moja opera vam je jedna prava knjiga od 650 stranica. Naravno, nisu hteli ni da čuju. ... I sad, neka nova opera... Neka, hvala! – kaže i reči pojačava osmehom.

M. Šehović

-------------------------------------------------------

Jasmina Trumbetaš u naslovnom liku

U „Hasanaginici” će naslovnu rolu tumačiti Jasmina Trumbetaš-Petrović, Hasanaga će biti Vuk Matić, ulogu Pintorović bega pripremaju Janko Sinadinović i Dejan Maksimović, lik Sulje Mika Jovanović i Nebojša Babić, majke Hasanagine Nataša Jović-Trivić i Tamara Marković, majke Hasanaginičine Olga Savović... Scenografiju radi Boris Maksimović, kostime Katarina Grčić, a koreografiju Konstantin Tešea.