У сценској реализацији „Баханткиња”, последње Еурипидове трагедије (око 406 п.н.е.), коју је написаобунтовни, маргинализовани, често исмеван, на крају и самоизгнан писац, редитељ Стафан Валдемар Холм се није одлучио за неки облик директне друштвено-политичке актуелизације. Еурипидов бујан и раскошан текст, крцат противуречностима и необузданим страстима, није, дакле, значењски конкретније осавремењен, као што је то, на пример, био случај са чувеном представом Ричарда Шекнера из 1968. године, који је радњу поставио у контекст хипи-психоделије, доводећи је у јасну везу са ратом у Вијетнаму. У формалном погледу:избора костима (сценографија и костимографија Бенте Луке Милер), као и музике (Ролингстонс, Џоан Џет, Тим Бакли), Холмова представа јесте савремена, док на идејном плану она комуницира метафорички, бавећи се универзалним сукобима рационалног и ирационалног мишљења, разума и страсти, ограничења и спутавања, као и трагичношћу охолости и последицама заслепљујуће жеље за влашћу.

Због одсуства редитељске прецизности и линеарног, конзистентног тока мисли, односно пуштања Еурипидове стихијске и сугестивне, често неухватљиве драмске снаге, да говори за себе, често се, током представе, ствара утисак о њеној недоследности. Различитост квалитета игре глумаца додатно компликује рецепцију представе, односно даље доприноси том утиску о њеној некохерентности. Ненад Стојменовић, у улози Диониса, ограничено га је приказао као феминизираног, нежног, заводљиво стидљивог. Лик је блед и једностран, не успева да артикулише заносну, трансценденталну моћ дионизијских принципа. Игор Ђорђевић, као Пентеј, иако убедљивији од Стојменовића, свео је лик на приказ охолог владара, тврдоглавог и самоувереног. Ликови Диониса и Пентеја су грубе скице, нема у њима битнијих противуречности, грчевитих борби које би створиле трагичку дубину. За ову њихову поједностављеност може се наћи идејно оправдање, у смислу да они означавају сукоб два супротна погледа на свет, дионизијски против аполонског. Ипак, та врста поларизације на сцени није уверљива, наивна је, због чега се љуште потенцијална сценска значења ликова. Баханткиње су, такође, шематски постављене, најчешће су безбојне и згрчене (Стела Ћетковић – Алфа, Нела Михаиловић – Бета, Јелена Хелц – Гама, Даниела Кузмановић – Делта).

С друге стране, Танасије Узуновић (Кадмо), Марко Николић (Тиресија), Слободан Бештић (Гласник) и Радмила Живковић (Агава) играли су суптилније и много уверљивије, успевајући да на сцени изнесу густу, сложену, трагичку снагу ликова. У представи је врло ефектно остварен и сензуално-емотивни план радње, при чему је дионизијска чулност занимљиво артикулисана кроз рокенрол наслеђе:Баханткиње екстатично певају и/или плешу, у трансу, уз песме Џоан Џет и Ролингстонса (индикативне „I Love Rock And Roll” и „Satisfaction”). Тиме се, имплицитно, савремена поп-култура тумачи кроз дионизијски култ, ритуално сједињавање ритма, сексуалности и насиља. Финале представе, сцена Агавиног ужасавајућег препознавања тела њеног мртвог сина, посебно  је узбудљиво решена. На сцену се, у маниру хипернатуралистичког театра суровости, износе живи, огромни комади раскомаданог меса, што изазива прилично мучна осећања (неколико гледалаца је, на претпремијери, током ове сцене, напустило салу!). Овај провокативан, храбар и веома емотиван завршетак, у одређеној мери, покрива недостатке представе. Одсуство кохеренције које, током представе, често смета, на крају добија особену врсту оправдања.

Рецепција и процена ове представе нису једноставни процеси, већ су, напротив, осуђени на бројне компликације и недоумице. Њена стилска хетерогеност и (привидни) недостатак концепта очигледно су, иако парадоксално, концепт, намера, при чему такав избор понекад функционише, а понекада не. Процена вредности „Баханткиња” зависи од позиције посматрања. Са ирационалног, сензуалног, интуитивног становишта, представа је врло делотворна и инспиративна. Са другог, рационалнијег полазишта, она је доста проблематична, због низа драматуршких и стилских мањкавости. Одсуство чистог критичарског става о Холмовој представи,резултат је њене крајње специфичности, тешкоће да се заузме релевантан угао њеног посматрања. У сваком случају, ове „Баханткиње” су изазовне, храбре и потребне сцени националног театра.